Ко контролише суфинансиjере

Ван спора је да су Србији преко потребне нове инвестиције како би се покренуо нови циклус привредног раста и развоја. То је основни предуслов за решавање проблема незапослености, економске заосталости, општег сиромаштва и других економских и социјалних проблема земље. Нове инвестиције су најпотребније у сектору индустрије и пољопривреде. У индустрији превасходно зато што је њен садашњи обим негде око 38 одсто оног из 1986. године и што нема ни говора о неком будућем економском просперитету земље без обнове индустријске производње. Улагања у пољопривреду су потребна због тога што је то за Србију најбржи и најлакши пут да се отпочне са економским опоравком.

Нажалост, током последњих десет и више година није било покушаја да се разради дугорочна стратегија економске обнове и развоја земље. Истина, држава је у више наврата припремала „стратегије развоја”, али то је рађено у декоративном маниру и у предизборне сврхе. Стога није било чак ни наговештаја да држава има намеру да их спроведе. Као резултат тога је данашња готово трагична економска ситуација у земљи. Наиме, ниво БДП-а у 2010. био је негде око 65 одсто оног из 1986. године, број незапослених је око милион, број сиромашних и гладних је сваким даном све већи итд. Што је још горе, ако се будемо развијали као током прошле декаде, онда би ниво БДП-а из 1986. достигли негде око 2025. године.

Због свега тога Србији су нове инвестиције потребне у великом обиму и што пре, ако се жели избећи ситуација у којој су се управо нашле неке земље северне Африке. Влада Србије за сада нема чак ни нејасну предоџбу шта радити да се економске прилике у земљи почну поправљати. Једина донекле организована активност је суфинансирање инвестиција из буџета, коју реализује Министарство економије. Са тог становишта се чини да акцију треба подржати.

Тешко је, међутим, отети се утиску да је сама акција пуна арбитрарности и волунтаризма. Она као да има у себи неку врсту „дахијског набоја”. Тако посматрана неодољиво подсећа на период из седамдесетих, када су наши политичари у регионима из којих потичу подизали бројне привредне капацитете. Нешто касније ови капацитети су добили назив промашене инвестиције.

И у вези с овом акцијом је све или сасвим нејасно или је полујасно. Тако, рецимо, није јасно да ли је то активност владе или једног министарства или једне партије у коалиционој влади. Још мање су познати критеријуми и приоритети (секторски, регионални) на основу којих се средства одобравају. Надаље, нема информација о томе ко доноси одлуке о додели средстава и о њиховим износима па и о начину на који се одлуке о томе доносе. А најмање има информација о томе да ли постоји неки државни орган или тело које контролише начин и законитост рада на оваквом суфинансирању приватних инвестиција.

У времена „дахијска” из седамдесетих ово је можда могло да се толерише, али чини се да је данас овакво суфинансирање приватних инвестиција и инвеститора из буџета апсолутно неприхватљиво.

Све ово вероватно не би привлачило пажњу да је на овај начин утрошено неколико стотина хиљада евра. Али кроз ову активност се пласирају знатна средства из државног буџета, а динамика трошења као да се убрзава приближавањем нових избора.

Поставља се и питање да ли ова активност има своје економско оправдање и да ли она може довести до обрта неповољних економских трендова у Србији. Децидан одговор на први део овог питања није могуће дати, пошто нема информација о ефектима уложених буџетских средстава. Одговор на други део питања је сасвим сигурно негативан. Јер оваква спорадична, некоординирана и изнуђена улагања не могу имати озбиљније позитивне ефекте на економске прилике у земљи. Што је још горе, све то може да се оконча још једном афером.

Ипак, уколико ова активност буде неуспешна она ће земљи нанети мање штете него политика економског волунтаризма из деведесетих и лоше осмишљена и спроведена приватизација током последњих седам-осам година. С те стране као да можемо бити мирни. Али поставља се питање на колико још грешака економска политика земље има право и колико још дуго ће све то јавност трпети.

Економиста, професор универзитета