Косметски дани теку

Између свакодневних, обичних тема о поскупљењима, убиствима и силовањима, пљачкама пошта и банака, реизбору судија, министрима и министарствима, косметске теме долазе на дневни ред повремено као бујица велике реке. Kaд прође талас и за собом остави пустош, вода однесе у заборав све осим оних који су остали у блату. Медијски – тема треба да буде сензација да би завредела насловну страну или прве минуте дневника.

Много је времена прошло како су искључени телефони у српским селима на централном Косову. Министри су се огласили, медији су објавили, а онда су сви ућутали. Мештани великог броја села и даље немају телефонску везу са светом. Да би разговарали са рођацима морају да дођу у Грачаницу где још једино има мреже, додуше са честим прекидима, па треба бити упоран.

Али то више никога не интересује. По ком програму ће од јесени радити школе брину једино родитељи косметских ђака, они који најмање могу да утичу или да бирају школски програм, а којих се то највише тиче. Како ће функционисати мултиетничка болница о чијој се изградњи говори? Да ли смеју да говоре породице киднапованих или они који су преживели, смеју ли да траже своју имовину оштећени... Још је много питања и дилема косметске свакодневице. По свој прилици то тренутно није занимљива тема...

Једна сликовита прича повратника подсетиће нас да мука није прошла већ да је врло жива и теретна. Славиша Савић се у своје село Батусе вратио са супругом и двоје већ одрасле деце. Славишини родитељи се нису селили, али су доживели много мука. У овом селу било је до рата сто двадесет српских домова и петнаест албанских, староседелачких домаћинстава. Комшијски односи били су и остали коректни. Али за неприлике су дошли неки други, непознати. Сад већ давне 2005. године, а као да је било јуче, родитељима Славишиним украли су три стеоне краве и трактор. Ноћ пре тога два велика пса су отрована. У гаражи је био и комби. Савићи су били домаћини, довијали су се да сачувају иметак. Акумулатор из трактора из предострожности су држали у соби. Али лопови су имали пуно времена и добру стражу. Узели су акумулатор из комбија да би упалили трактор. Пошто се и бензин чувао у кући, лопови су отишли у туђу гаражу да источе бензин за Славишин трактор. Сутрадан су нашли празну канту у њиви са детелином кроз коју су отимачи прошли. Савићи су и трактор поставили тако да буде заглављен између комбија и амбара, како не би могао да буде истеран из гараже. Лопови су га шипкама окренули у месту и исекли металну ограду, па одвезли до пута. Ту је утоварен у камион. Све су показивали трагови. На питање ко је украо краве и трактор полицајац је Савићима одговорио: „Ако ти кажем, остаћу без посла...”

Сада Славиша има једну краву која је тако обезбеђена да улазе у шталу као у трезор. Има три браве са механизмима. Око штале су густо постављене металне цеви. Јер оне три су украли тако што су срушили зид штале.

Недавно, прошле године, покушали су да украду стоку комшији који иде на дијализу. Сваки други дан је у Косовској Митровици.

Славиша Савић је вредан човек. Испуцале руке су му црне од уља и мотора. Поправља аутомобиле. Прсти су му груби и са раницама на много места. Ради и земљу, а може и више. Оно што не може то је да запосли ћерку која је завршила медицинску школу. Њену другарицу је запослио ујак, директор. Савић је остао без три стеоне краве и трактора, а нема везу да запосли ћерку.

писац, Грачаница