Једна пушка, три приче

"Вавилон" (у оригиналу "Babel") редитељско-сценаристичког тандема Алеандра Гонзалеса Инаритуа и Гиљерма Аријаге јесте филм мајсторске режије, упечатљивих сценаристичких замисли, моћне фотографије, аутентичне атмосфере и врсних глумачких изведби, али је и филм у којем се упрошћено понавља већина наративних изума и ефеката ретроспективности већ виђених у њиховим претходним делима "Пасји живот" и "21 грам".

И у "Вавилону" прво се чини да призори из уводног дела немају везе са оним који уследе касније, али ће стрпљиви гледалац после 142 минута филма и сложених авантура распоређених на три краја света – у Мароку, Мексику и Јапану – савладати све Инаритуове компликоване поступке и добро разумети да су и како су све три приче и филмски јунаци међусобно нераскидиво, готово судбински повезани. Јер стратегија овог филма је попут оног што се зове "ефекат лептира", све је на свету мистериозно а научно објашњиво повезано, трептај крила лептира из Амазоније може покренути читав низ догађаја који се завршавају ураганом негде у Индијском океану.

У случају Инаритуовог филма сличан ефекат постиже једна пушка "винчестерка", произведена у Америци, продата у Јапану, па поклоњена у Мароку, да би завршила у рукама два малена чобанина у мароканској недођији, који ће током невине дечије игре несвесно погодити америчку туристкињу и тако покренути медијску хајку на терористе, угрозити односе Америке и Марока и отворити амбис неспоразума и неразумевања међу људима.

Да ће тако бити наговештава се и самим насловом филма ("Babel") који се односи на Вавилонску кулу коју су људи градили да би досегли небо, а Бог је због такве охолости и зидаре и житеље града казнио тако да говоре различитим језицима без способности да једни друге разумеју. И у Инаритуовом "Вавилону" нико никога не разуме, не само због различитости језика (у филму се говори марокански, шпански, енглески, јапански) или културолошких и цивилизацијских разлика, већ и зато што не функционишу односи међу ликовима који представљају породицу као основну ћелију друштва, и што су живот и лична судбина често највећа жртва извитоперених информацијских вредности моћних медија.

Једна пушка а три приче о последицама доношења погрешних процена и одлука у пресудним тренуцима, што узрокује низ трагичних догађаја и филм који је мање страстан од "Пасје љубави", а нешто уверљивији од "21 грама". Чињеница је да је Инариту "Вавилону" подарио и интригантан али и мајсторски уравнотежен промер неизречености и заокружености, да временски разломљена форма, којој се често даје предност над садржајем, није механичко поигравање, већ осмишљена да придоноси утиску немира, ишчекивања, неизвесности. Свака прича унутар испреплетеног целокупног садржаја има своју унутрашњу динамику, различиту перспективу и средишну трагедију, а највеће жртве су деца. Она су суштински центар света овог захтевног филма.
Инариту као занатском перфекционисти пошло је за руком да у потпуности ухвати дух локалног становништва на три краја света и аутентичност предела у којима се радње дешавају. Кадрови мароканске пустиње, усамљеничког и суровог живота уз колорит и живахност малих градова, кадрови мексичког шаренила, темперамента, кича али и деструкције, кадрови великог бетонског мравињака какав је Токио – све то, највише заслугом сниматеља Родрига Приета, даје "Вавилону" завидну енергију.