Сто година олимпијског поста

Британци су измислили фудбал и он је, несумњиво, најбољи британски извозни производ, али цена коју за то плаћају британски љубитељи фудбала, без обзира да ли су Енглези, Шкоти Велшани или Ирци (северни) је изузетно висока. Енглеска је само једном, још 1966. била светски првак. Никада ни једна репрезентација са Острва није сигла до финала континенталног првенства, а камоли до титуле шампиона Европе.

Практично, британски фудбал био је најуспешнији на Олимпијским играма, али у доба када се oстатак света тек учио новој игри.

Први фудбалски турнир на олимпијским играма 1900. у Паризу био је демонстрациони (МОК га је касније озваничио), а тада је било довољно да Олимпијски комитет Велике Британије пошаље на игре клуб Аптон парк (угашен 1911) да дође до првог олимпијског злата – једном једином утакмицом и победом са 4:0 над Француском, коју је репрезентовала екипа УСФСА 11 (трећи учесник била је универзитетска екипа Белгије). Домаћин другог олимпијског турнира у фудбалу био је Лондон 1908. учествовало је шест екипа и Британци су надмоћно тријумфовали (игром случаја у саставу су били само Енглези), као и 1912. у Стокхолму када су одбранили прво место у конкуренцији 11 националних репрезентација.

Три учешћа и три златне медаље и од тада – ништа. Сто година поста. Заједнички фудбалски тим Велике Британије и Северне Ирске (олимпијска организација Уједињеног краљевства зове се Олимпијски комитет Велике Британије и Северне Ирске) учествовао је још шест пута на олимпијским играма, а најближе медаљи био је, поново у Лондону, 1948. године када је стигао до полуфинала. Тада је заједнички тим Енглеске, Шкотске, Северне Ирске и Велса водио легендарни менаџер Манчестер јунајтеда Мат Безби, а противник у полуфиналу била им је Југославија.

Исход је познат свим нашим љубитељима фудбала – 3:1 за Југославију. Стрелци су били Стјепан Бобек, Фрањо Велфл и Рајко Митић, а за В. Британију Донован. Југославија је освојила прву сребрну фудбалску медаљу на Олимпијским играма, пошто је у финалу изгубила од Шведске са 3:1, а Британци остали и без бронзе после пораза од Данске са 5:3.

Британци су у Антверпену 1920. испали у првој рунди, у Берлину 1936. у четвртфиналу, у Хелсинкију 1952. у првој рунди, у Мелбурну 1956. у четвртфиналу и у Риму 1960. године, опет у првој рунди такмичења. Заједнички фудбалски тим Велике Британије покушао је безуспешно да се квалификује за Игре 1964, 1968. и 1972, а онда су се фудбалске федерације са Острва дефинитивно разишле добивши пун суверенитет под Фифином заставом. Тиме су себе елиминисале са олимпијских игара, јер Међународни олимпијски комитет не признаје ни Енглеску, ни Шкотску, ни Велс, ни Северну Ирску.

Уз то, ни једна од ових екипа није била ни близу успеха на европским првенствима за младе репрезентације – квалификационог такмичења за Олимпијске игре, тако да се тек у овом, 30. олимпијског циклуса појавила шанса за повратак британског тима на олимпијску сцену.
Домаћин Игара 2012. је Лондон и Олимпијски комитет Велике Британије и Северне Ирске има право да, без квалификација пријави своју фудбалску репрезентацију.

То је прилика да после пуних 100 година британски фудбал освоји златну олимпијску медаљу, али фудбалска Британија се ујединити не може и, како ствари засад стоје, одбрана части британског фудбала пала је на плећа Енглеза.

Челници фудбалских савеза Шкотске, Велса и Северне Ирске одбили су да учествују у заједничком олимпијском подухвату и да дају играче за репрезентацију Велике Британије, прву после четири деценије, иако би – према предвиђањима фудбалских стручњака – комплетан острвски тим имао добре изгледе да после 100 година освоји олимпијско злато. Званично, разлог за бојкот је страх од губитка независности у Фифи и губитка самосталног учешћа на светским и европским првенствима, мада се медији у Великој Британији, као „Лондон ивнинг стандард”, не либе да кажу да је реч о идиотској опструкцији и проклетим (крвавим) намерама...

Ден Џонс, коментатор овог листа, преузео је улогу Стјуарта Пирса, менаџера младе фудбалске репрезентације Енглеске (на Олимпијским играма играју играчи до 21 године, појачани са највише три старија играча) и саставио идеалних (заједничких) 11 за предстојеће Игре.

У њему су Џо Харт (Енглез, Манчестер сити), Кирон Гибс (Енглес, Арсенал), Рио Фердинанд (Енглез, Манчестер јунајтед), Дени Вилсон (Шкот, Ливерпул), Мартин Кели (Енглез, Ливерпул), Герет Бејл (Велшанин, Тотенхем), Џек Вилшир (Енглез, Арсенал), Џош Мекекран (Енглез, Челзи), Тео Волкот (Енглез, Арсенал), Вејн Руни (Енглез, Манчестер јунајтед), Енди Керол (Енглез, Ливерпул).

У овој првој постави су само по један Велшанин и Шкот, а остали Енглези и можда се сличног званичног избора боје фудбалски савези Велса, Шкотске и Северне Ирске...

Бејл и Харис желе да играју на Олимпијским играма

Објављивање сатнице Олимпијских игара и сазнање да ће оне, уствари, почети у Кардифу 25. јула 2012. у 16 часова фудбалском утакмицом, оживело је расправе о бојкоту заједничког острвског тима. Глас су подигли и фудбалери...

„Осећам да су олимпијске игре велика шанса за младе фудбалере какав сам ја да заиграју на великом турниру. Волео бих да играм на Играма, посебно јер бих био члан тима Велике Британије.

Ја сам Велшанин и, наравно, желим да Велс увек буде Велс, али ако постоји шанса да заиграм у репрезентацији Велике Британије то би било сјајно” изјавио је 21-годишњи Велшанин Герет Бејл (Тотенхем), један од најцењенијих младих фудбалера на светском фудбалском тржишту.

И нападач репрезентације Велса Гвенан Харис (Евертон) жели да игра на „олимпијади”.„Био сам страшно разочаран кад је објављено да ће играти искључиво енглески тим. Ако постоји неко ко може то да промени учинио би бриљантну ствар за све играче, јер су Олимпијске игре тако велика прилика за сваког да не верујем да би иједан спортиста одбио да је искористи” рекао је Харис.

И Гери Сатклиф, шкотски министар спорта изјавио је да је „Играње на нашим великим аренама на Олимпијским играма велика прилика за младе фудбалере”, а председник Фифе Сеп Блатер, још се нада да би могао да наговори три фудбалска савеза да се придруже енглеском савезу у заједничкој олимпијској мисији...

Раш и Гигс никад на великој сцени

Многи сјајни фудбалери из Велса, Северне Ирске и Шкотске нису успели да своје мајсторство докажу на светским и европским првенствима (о олимпијским играма да и не говоримо), а неки као Велшани Јан Раш или Рајан Гигс никад нису допрли даље од квалификација...

Шкотска је, истина, осам пута играла на светским првенствима (први пут 1954, последњи пут 1998), али је свих осам пута била елиминисана већ у првој рунди такмичења одигравши укупно 24 сусрета (само четири победе). Прва рунда је био и домет Шкота на оба учешћа на европским првенствима (1992. и 1996).

Северна Ирска је само три пута играла у завршници светског првенства. На дебију 1958. стигла је до четвртфинала, 1982. до друге рунде такмичења, а 1986. учешће је завршила у првој рунди. Ни једном није изборила учешће на Европском првенству.

Велс је само једном, 1958. успео да се пробије кроз квалификације на Светско првенство и да играјући у групи са Шведском, Мађарском и Мексиком освоји друго место и заигра у четвртфиналу. Тада их је (заувек?) елиминисао Бразил са 1:0 Пелеовим голом...

Гигс играо за Енглеску

Капитен велшке репрезентације Рајан Гигс је био репрезентативац Енглеске!
Лево крило Манчестер јунајтеда је играо за школску репрезентацију Енглеске, будући да за школске тимове нису надлежни фудбалски савези већ то где се налази школа коју похађа.