Владе са много партија су неефикасне

Политичке главобоље у српској демократији нису престале обарањем „старог режима” и успостављањем „новог”. Један од кључних проблема сваке демократије свакако је начин репрезентовања народне воље, односно његових изборних опредељења. У Србији је то питање запостављено и затурено. Као да је политички посао завршен организовањем избора и формирањем владе. А видимо да је у последње две деценије само једна влада издржала цео мандат. Да ли смо изненађени? Нисмо, ако знамо како су владе састављане. Али то већ говори о некаквој правилности – да свака влада кратко траје.

Имамо ли одговор на питање откуд владе на кратак рок? Изборна борба се код нас схвата као борба за парламентарну већину, а не за унапређивање општих интереса. Имамо довољно сазнања о изборним утакмицама у којима највећи број политичких станака демонстрира опсесију да се удене у владајућу већину. У алавој јурњави за влашћу учествују странке са кореном у народу и мајушне лидерске странке са папирнатим чланством. Кад се преброје гласачки листићи, креће се у коалиције са идејом да се има макар један глас више од опозиције, јер то, знамо, обезбеђује већину у парламенту а самим тим и владу. Таква влада не може да буде успешна. Она не само што мора да задовољи све коалиционе партнере у подели ресорних функција, већ свакодневно прави компромисе у одлучивању о кадровима, плановима и приоритетима. А што већа коалиција, то више компромиса. Што више компромиса то више прикривених и отворених сукоба. Таква влада великих и мноштва малих странака не може успешно да управља друштвеним и привредним пословима. И не само то. Она је скупа, много троши народних пара.

Па, ако унапред знамо да је влада са мноштвом партија нужно неефикасна, зашто се у српској политичкој игри на ту карту и даље игра?

Има више разлога за такво понашање највећег дела политичких странака бившег ДОС-а. Најпре, наслеђен је један социјалистички закон о политичким странкама који је свесно подстицао бујање малих странака и тако доприносио порасту партијско-политичког егоизма, самим тим и дезинтеграција. Друго, од 2000. године, „нова демократска власт” је рачунала на коалициону владу као баријеру странкама „бившег режима” и тако се определила за било какву власт, „само да се они не врате”. А да је то означило, заправо, утемељење специфичне политичке културе, показало је искуство са социјалистима у власти од 2008. године. И кад је попустила баријера према бившим странкама – коалиција не функционише.

У опсесији владајућом улогом у парламенту и влади, највећи број политичких странака је заборавио да репрезентује изборну вољу грађана. Не може бити успешна влада у којој она странка са два одсто подршке добија важне или мање важне ресоре. Те и такве странке никада неће имати ону одговорност према јавном интересу као странке са кореном у народу. Тако испада да је власт бесконачно међусобно давање уступака коалиционом пријатељу, при чему стратешки државотворни интереси узмичу пред сепаратистичким и ускостраначким захтевима.

Најзад, коалициона влада, не само што се бори за два-три гласа већине да би сачувала сопствени легалитет већ користи сва медијска и друга средства да критику нестајања сопственог легитимитета скрене у слепу улицу. Тако, на једној страни игра на жици легалитета а на другој прикрива нестајући легитимитет.

Шта да се чини? Ништа велико и ништа специјално. Потребно је само да политичка јавност и политичке странке усмере своју пажњу на опште интересе политичког живота Републике Србије уместо на ускостраначке. Дакле, промена политичке културе је неопходна. Из такве преоријентације уследиће промена правно-нормативне регулације политичког сектора друштва (закони о странкама, изборима, финансирању политичке делатности...). Тада се може очекивати промена јавне свести о значају политичких странака са кореном у народу, о стабилној владајућој већини и влади са две-три странке. Ако буде једна више неће сметати. Али не више.

*Социолог, научни саветник