Страховање од исламизације

Деценијама су затварали очи. Важна је била само стабилност, а не демократски принципи. Не таласај, била је порука упућена са Запада северној Африци и Блиском истоку. И заиста, упркос ауторитарним режимима арапски народи нису се превише бунили.

Међутим, кад су се Магреб и Блиски исток усталасали, при чему узрок тога није неки нови израелско-арапски рат или иранска нуклеарна претња, у САД и Европској унији се родило ново страховање – да ли ће жеља народа Египта, Туниса, Алжира, Јемена, Јордана, Бахреина за демократизацијом заправо водити ка исламизацији ових држава. Штавише, да ли ће у овим државама, доскорашњим верним пријатељима САД у борби против Ал Каиде и тероризма, доћи до неких новим исламских револуција попут оне у Ирану 1979. године.

Бивши шеф израелске војне обавештајне службе генерал Ахарон Зеви Фаркаш рекао је да верује да је „демократизација у нашем региону (Блиски исток) заправо исламизација”.

Овај став најбоље осликава како на регион гледа не само Израел већ и САД и Европа. Деценијама Запад је подржавао ауторитарне режиме на Блиском истоку и u Магребу сматрајући да ће тако спречити развој политичког ислама у овим земљама и пре свега раст исламског фундаментализма. То је чињено и по цену сиромаштва, насиља и репресије над народима у региону.

Међутим, управо је то била погрешна стратегија јер овакви дупли стандарди западних демократија су рађали неверицу арапских народа у демократију и гурали их у руке фундаменталиста.

Према речима Ихсана Дагија, професора међународних односа на Блискоисточном универзитету у Анкари, крајње је време да се схвати да притисак кроз ауторитарне режиме није начин да се решава проблем исламског радикализма.

(/slika2)„Демократизација није процес који неминовно одговара радикалним исламистима. Процес не доводи неминовно радикалне исламисте на власт”, сматра професор Даги и додаје да је „фундаментална грешка изједначавати демократизацију и исламизацију на Блиском истоку”.

Према његовом мишљењу, народи Туниса, Египта, Јемена и других држава на Блиском истоку су у стању да изаберу своје представнике који ће им бити одговорни за оно што раде или не раде док су на власти.

Запад је протеклих деценија у овом региону водио игру двоструких аршина, не само по питању подршке ауторитарним режимима, већ и по питању политичког ислама. Наиме, секуларна Сирија је и данас за САД један од „непријатељских држава” у региону, док је вахабистичка Саудијска Арабија представља „лојалног америчког пријатеља” упркос свој радикалној верзији политичког исламизма.

Американци су већ једном направили грешку у региону када су 1953. године организовали пуч и свргли демократски изабраног премијера Ирана Мохамеда Мосадека и на власт вратили шаха Мохамеда Резу Пахлавија. Пуч је организован јер је Мосадек одлучио да национализује Англо-иранску нафтну компанију и поља која је она експлоатисала. Међутим, 26 година касније бунт Иранаца против шаха довео до стварање изразито антиамеричке исламске републике.

Страх од „иранског сценарија” у Магребу и на Блиском истоку данас многе брине намећући тезу да постоје само два пута: репресивни секуларни режим или тоталитарни исламистички режим. Међутим, неправедно се свака врста политичког ислама одмах оцењује као „радикална” и „фундаменталистичка”.

Премда бројни мали исламистички покрети широм арапског света имају лидере који сањају да постану неки локални Осама бин Ладен, није мали број и исламистичких лидера који желе да постану локални Тајип Ердоган.

Партија правде и развоја актуелног турског премијера засад представља најдемократскију верзију „припитомљеног” политичког ислама. Можда демократичност Ердоганове власти није још достигла ниво европских мерила за демократију, али засад би могао да представља најбољи рецепт за арапске народе који су, с једне стране, жељни економског просперитета и већих слобода, а с друге стране имају потребу да „живе ислам”.

Муслиманска браћа у Египту, на пример, све више покушавају да покажу да више нису радикална организација и истичу „незамењивост демократије” као и да се они разликују од вахабита или исламских фундаменталиста.

Премда Муслиманско братство шаље отворену верску поруку о неопходности исламизације у погледу обичаја, одеће и културе, већина чланова братства је променила свој спољашњи изглед тако да се сада облаче у западњачка одела, потпуно су обријани или имају кратко избријану браду. Многи од њих су завршили факултете, говоре по неколико страних језика и представљају се као демократе.

Према речима професора Дагија, Партија правде и развоја са својим „конзервативним” друштвеним и културним имиџом али „либералним” политичким и економским програмом представља интересантан пример на који би се могло угледати.

Он оцењује да је то такозвани трећу пут за народе Блиског истока у односу на два могућа који сви помињу: секуларна диктатура и тоталитарни исламистички режим. У Вашингтону се разматра и индонежанско искуство транзиције из војне диктатура у демократију.

Постреволуционарни Иран дефинитивно није једино решење за усталасане државе Магреба и Блиског истока. Међутим, народима овог региона је неопходна много искренија подршка Америке и Европе.

Ненад Радичевић