Нове силе, нови концерт

"Никад од формирања система западног савеза 1949, облик и природа међународног поретка нису били у тако неодређеном стању. Крај хладног рата је померио тектонске плоче, али реперкусије тих догађаја још нису коначне…"

Ово је помало изненађујућа дијагноза из документа насталог нигде другде него - у Националном обавештајном савету (НИЦ), центру за стратешка промишљања америчке владе. Изненађујућа, јер би се пре очекивало да докуменат који се ставља на увид јавности можда потврди оно што је преовлађујући утисак: да је пад Берлинског зида донео униполарни поредак, са САД као једином преосталом супер силом.

Па ипак, НИЦ у свом најновијем извештају који сажима како би свет могао да се развија до 2020. (www.dni.gov/nic/NIC_2020_project.html <http://www.dni.gov/nic/NIC_2020_project.html>) констатује да ствари ни издалека нису тако једноставне. На сцени су нови глобални играчи, који ће, на сличан начин на који је успон Немачке обележио 19. век, а успон Америке прву половину 20-ог, трансформисати геополитички пејзаж у овом веку. Реч је о двема азијским земљама, Кини и Индији, које се, постојаним економским растом, огромном популацијом и растућим војним капацитетима, намећу као силе за уважавање. Њихова појава би могла да буде катализатор суштинских глобалних престројавања, која би донела потенцијални крај неких институција и праксе устоличених после Другог светског рата.

На трагу ових закључака из средишта америчког обавештајног естаблишмента је и анализа у најновијем броју утицајног часописа "Форин аферс" (www.foreignaffairs.org <http://www.foreignaffairs.org> ), који, под окриљем Савета за међународне односе, шест пута годишње доноси есеје респектабилних аутора о главним међународним трендовима. Реч је о чланку "Нови нови светски поредак", Данијела Дрезнера, професора са најстарије америчке катедри за међународне односе, Флечерове школе за право и дипломатију.

По Дрезнеру, успон Кине и Индије као глобалних сила највећи је изазов институцијама којима САД доминирају још од краја 1940-тих (УН, Светска банка, ММФ, ГАТТ и НАТО), а које, као мултилатерални режими, за рачун Вашингтона већ скоро шест деценија проповедају јеванђеље демократије, слободног тржишта, трговинске либерализације и нуклеарног статус квоа, доносећи релативни мир и просперитет, као и огромне користи самој Америци.

Професор Дрезнер поставља тезу да је Вашингтон схватио да Пекингу и Делхију треба дати нове улоге у овим форумима, који ће уважити њихову нову моћ, и доказује да Бушова администрација већ вуче практичне потезе у том смеру. Потезе који су у сенци контроверзних потеза америчког унилатерализма у Ираку и другде, али који наговештавају неку врсту новог "концерта великих сила", издалека сличног оном који је Европи 19. века донео најдужи период мира за који зна.

Тај "концерт", физичку равнотежу снага и заједнички систем вредности Британије, Аустрије и Русије, институционализован на Бечком конгресу 1814, бриљантно је описао Хенри Кисинџер у својој антологијској "Дипломатији" (1994), с уверењем да је то био један од два најстабилнија међународна система (други је био хладноратовски којим су од 1945. доминирале САД).

Кисинџер је предвидео и да ће међународни систем у 21. веку имати најмање шест великих сила: САД, Европу, Кину, Јапан, Русију и Индију, постајући по први пут истински "глобални".

Данијел Дрезнер, 13 година после Кисинџера, не оспорава ниједно пророчанство ветерана америчке спољне политике, али у исто време указује да, засад дискретно, настојање Вашингтона да реконфигурише светски поредак није баш једноставан подухват. Свака промена у постојећем поретку је, наиме, "игра нултог збира": да би нове силе ојачале у међународним институцијама, неке старе морају да ослабе. Главни кандидати за губитнике су европске чланице кључних међународних форума: иако и даље веома значајне, њихов економски и демографски раст не може се поредити ни са азијским кандидатима ни са Америком. Али оне и даље имају привилегован положај стечен у првим послератним годинама, који укључује и право вета…

САД су већ ангажоване у "стратешком дијалогу" са Кином; прошле године су легализовале индијски нуклеарни програм, зачете су и неке међународне структуре у којима ове две земље имају улогу сразмерну њиховој снази. Али искушења тек предстоје, закључује професор Дрезнер. Европљани остају витални савезници, а ангажовање нових првих виолина у већ увежбани оркестар великих сила захтеваће деликатну дипломатију и недвосмислену политичку вољу. Нови концерт је, међутим, најављен.