Године које су појели скакавци

У Србији владе падају попут зрелих крушака.Од увођења вишестраначја, наш политички живот одвијао се стихијски, готово бeз правила, и у њему је све било могуће – да велике странкегутају мале, да малеуцењујувелике, да црвенепостану црне, да црнепостану црвене, и, све у свему, имали смо прави галиматијас у коме се ретко знало ко је с ким, а ко против кога, као и за шта се ко залаже.

Једино је опстајало једно,готово гвоздено, правило. Ниједна влада није могла мирно да дочека крај мандата. Изузетак је прва влада Мирка Марјановића (1994–1998), али чак и та влада није била јака, већ јој је легитимитет давао свеприсутни српски Џингис-кан – Слободан Милошевић. Демократија се тако претварала у фарсу, а институције су мењале облик према онима који су их тренутно опслуживали.Политичке стабилности није било ни за лек, a уместо уређеног политичког простора, имали смо, и нажалост, још увек имамо, политички хаос.

Разлози томе су многобројни, али је само један суштински. Реч је орђавом историјском кругу којем смо изложени, а који је резултирао недостатком демократских традиција и мањком референтног демократског искуства.О овомеговори развој класичног, тзв. вестминстерског, парламентарног модела, који се у Енглеској, током неколико векова, развијао на махове и у континуитету кроз низ парламентарних реформи, које су коначно омогућиле мирну транзицију од олигархије ка партиципативној демократији, са традиционалним политичким странкама и предвидљивим парламентарним већинама.

За разлику од таквог, углавном мирног и еволутивног пута развоја обележеногсталним усавршавањемдемократских процедура,у Србији имамо рђав историјски круг,у којем се најпре формира извесна олигархија, која тврдокорно штити своје интересе, да би, онда, она била смењена неком мање или више насилном револуцијом (превратом, атентатом, изгнанством итд.), у којој на њено место долази друга олигархија, понашајући се идентично, опет изазивајући насилне отпоре против себе. Тако је било и када су Карађорђевићи смењивали Обреновиће, и када су комунисти смењивали Карађорђевиће, и када су милошевићевци смењивали стамболићевце, и када су петооктобарци смењивали милошевићевце.

Да петооктобарци не би били смењени у маниру свих претходних гарнитура мораће подстакнути несметану транзицију од олигархије ка парципативној демократији, јер им, из дана у дан, све више над главом виси Дамоклов мач незадовољства грађана.Аординарна је чињеница да сваки систем постаје неодрживако је у њему више незадовољних неголи задовољних.

То је могуће учинити институционалним реформама – повратком политичког живота у парламент, демократизацијом странака и стимулисањем најквалитетнијих људи да се укључе у политички живот (чињеница је да код нас у политици нису најквалитетнији људи, већ, уз часне изузетке, углавном „трећепозивци”).

Веома је битно,такође,да се спроведе стриктна подела надлежности у држави, да би се знало ко је за шта одговоран, како би се могли решавати киксеви „мангупа у нашим редовима”, који се више не би могли заклањати иза туђих политичких скута. Коначно, веома је битно да се зна ко се за шта залаже, ко је десница, ко левица, ко је нпр. за НАТО, ко је против, како би грађани знали како да гласају и како им се не би више подастирао идејни и идеолошки бућкуриш који пуца као мехур од сапунице у сусрету са стварношћу.

Дакле, свако јасно и гласно нека каже за шта се залаже, а народ нека гласа и нека прати шта се чини са његовим гласовима. Тако ће и коалиције бити принципијелније, свакако и стабилније, и, што је важније од било каквих страначких интереса, читав систем биће одржив, јер ако се овако настави у опасност би се могао довести читав (назови) демократски систем, уз поновну понуду разноразних чврсторукашких алтернатива, које, из мрака, с радошћу гледају на лагану аутодеструкцију крхке српске демократије.

*Научни сарадник, Институт друштвених наука