Чикаго и како му одолети

За ову представу бисмо могли да кажемо "јака ствар"! Значење и смисао ове позоришне синтагме зависи од интонације са којом је изговарате, па она може да значи да је мјузикл "Чикаго", у режији Кокана Младеновића, и кореографији Мојце Хорват, моћна, силна, снажна, полетна, транспарентна, сатирички изоштрена, оштроумна, богата и разоврсна представа, да уме, и успева да понесе, и разочара, или би се, укратко, рекло, да је дужа, него дуља! Зависи! Зависи колико волите џез и игру из ове музике, из џез света, изведену, колико вас опседа и занима атмосфера кабареа и гангстераја, колико, и да ли вас интересује, и данас актуелна стратегија преживљавања и успеха, лажи мажи, колико вам оваква глумачка подела одговара, и да ли вам истинољубива исцрпност, и сатиричка машта Кокана Младеновића годи.

Кокан Младеновић нас поново уверава да је силан, моћан, јак и поновљив, да код њега нема шале ни кад се шали, па и кад комад, то јест, мјузикл "Чикаго", у читавој његовој дужини и грађи, и не схвати превише озбиљно! Младеновић је једнако неумољив, жесток, па драстичан, уман, а онда стеријански морализирајући дух, свеједно да ли ради Ибзеновог "Пер Гинта", Ковачевићевог "Балканског шпијуна", или мјузикл "Чикаго".

"Чикаго", особито! Како би ова ствар прављена да успева могла да не успе, како би смела да буде танушна, тиха, једва чујна! Како би могла и смела да пропадне! Овакве ствари се раде на сва звона, па куд пукло да пукло! Па ако је тако, онда напред, из све снаге, до крајњих могућности, и преко њих. Догнаћ и перегнаћ, што се каже на исквареном руском језику! Нашки би се рекло, стићи и престићи!

У овој представи се не пева одвише добро, али се пева из свег гласа, и душе, до шкрипе и подрхтавања, не игра се богато и заносно, али се игра са еротичним набојем, здушно и енергично, не глуми се бог зна како,а ли се глуми до даске, кад не иде "на горе", ка драми, и драматичности, вешто се силази "на доле", у пародију, карикатуру, мелодраматичност, све без остатка, без предаха у који би се сместили софистициранији хумор, нијанса, лакоћа игре. Видљиве гримасе дрила, воље за успехом, телесног, играчког и певачког напора. Представа делује целином, обједињеном акцијом пресудније него соло нумерама. Не оставља вас саме док оркестар свира (диригент и аранжер Милан Недељковић), притиска, гура, насрће, осваја масом, енергијом, самоувереношћу, елементима спектакуларности којој подршка ваљане расвете недостаје. Представа под високим напоном, динамична, пуна кинетичке енергије, понекад изнад и изван доброг тона, изнад телесних, гласовних и глумачких могућности ансамбла Позоришта на Теразијама.

За мјузикл какав је "Чикаго" неопходне су вам бар две звезде мјузикла. Ми, данас, таквих глумаца немамо, па је аудиција за рад у овој представи била добра идеја. Не видим да смо открили Америку, то јест, звезде мјузикла. Додуше, јесте ово велики корак за Позориште на Теразијама, иако није довољно велики да бисмо говорили о открићу, или сензацији.

Катарина Гојковић као Велма Кели се, глумачки и певачки, најбоље снашла. Изразитији степен несигурности, у певачком и глумачком погледу, испољила је Јелена Јовичић као Рокси Харт. Били Флин Ивана Босиљчића лепоречив, течан и тачан, па ипак, недовољно маркантан. Ејмос Харт Милана Антонића, невидљивог створа међу онима који се убише да буду видљивији него што јесу, и успешнији него што могу, варијација Тошице из Трифковићеве "Избирачице", комичног и тужног човечића рођеног под несрећном звездом. Мама Мортон Зинаиде Дедакин, и Мери Сунашце Небојше Бабића, у раљама пародије и сатиричног карикирања. Јато жена-затвореница, Боба Латиновић, Ана Маљевић, Весна Паштровић, Наташа Балог, Јелена Ћосић, предано носе и зраче драматично-комичну острашћеност повређеног велеградског талога.