Прочитајте па гласајте

Популистичке кампање "за" нови устав и "против" њега, поткрепљене у суштини површним аргументима ("устав је бољи од претходног", или "није бољи"), претвориле су се у манипулативни дискурс широког спектра чија је права жртва – грађанин бирач. Јер било да га убеђују да изађе на референдум и гласа за устав или против њега, било да, што је такође легитимно, бојкотује референдум (задивљује амплитуда могућих алтернатива), елите посматрају грађане искључиво као пуко гласачко оруђе.

Доказ који иде у прилог поменутој тврдњи јесте чињеница да ниједна од супротстављених страна српске политичке елите није упутила позив бирачима да пажљиво прочитају оно што у уставу пише и да тек после тога својевољно одлуче како ће гласати и да ли ће уопште учествовати на плебисциту. Овако се стиче утисак да елитни представници народне масе (дакле свих нас потенцијалних гласача) задржавају ексклузивно право одлучивања о карактеру општег добра – а народ је ту да потврди и легитимизује унапред донете одлуке. Елита која подржава устав као да настоји да запостави његову садржину, презентујући искључиво оквирне и проевропске одредбе, тако да се комплетна уставна презентација на крају окамењује на нивоу декларативног. Исто тако, ова елита пропушта прилику да гласачима подробније објасни могућности "практичне примене" уставних одредби, чиме би се донекле искупила за иначе неоправдани изостанак јавне расправе.

С друге стране, елита која не подржава устав заобилази његове позитивне стране, упорно позивајући грађане на бојкот референдума, не успевајући при том да превазиђе ниво пуке политичке манипулације. И једна и друга страна српске политичке елите, иначе хомогене у својој отуђености спрам народа тј. гласачког тела, у први план истичу императив изгласавања или неизгласавања понуђеног уставног решења! Било како било, фатализам ове врсте ни у ком случају није потребан земљи која претендује да постане демократска.

Пракса убеђивања, дакле, односи предност над разложном аргументацијом "за" устав и "против" устава,  и више утиче на "масификацију" грађана него на њихово, како би се у први мах могло помислити, деполитизовање.  Јер, уколико се становништво пуком политичком манипулацијом претвара у масу покорних следбеника одлука "одозго", то не значи аутоматски и њихову деполитизацију. Људи масовно могу да подрже, или не подрже, неку одлуку и тиме изразе свој политички став. Референдумска кампања која се преко билборда и кратких телевизијских спотова напросто утопила у колорит популарног спектакла могла би евентуално да испровоцира грађане на политичку акцију – било изјашњавања, било неизјашњавања. У сваком случају, у друштву које је преко сваке мере оптерећено политиком, главни проблем не представља деполитизација већ "масификација" становништва. Процес претварања грађанства у гласачку масу увек се јавља када политичка елита настоји да унапред донете одлуке накнадно масовно легитимизује путем гласачких кутија. А за тако нешто потребан је разрађен механизам убеђивања. Манипулација патриотским, националним или космополитским осећањима на овим просторима одувек је била главни адут којим су елите придобијале гласачке масе. То ће се, по свему судећи, догодити и овог пута, без обзира на то да ли ће устав бити изгласан или не.

Докле год елите буду третирале грађане као пука оруђа за изгласавање или неизгласавање унапред донетих одлука, са чијим садржајем нису довољно ни упознати, дотле неће бити истинске демократизације друштва. Дакле, сачекаћемо још неко време.