Властољубље– цивилизацијска појава

Нису коалиције највећи државни проблем. Њих има у већини парламентарних земаља, и последица су немогућности једне странке да освоји довољан број мандата да би могла владати сама. Зато се и праве коалиције.

Проблем се, међутим, увек јавља кад жудња за влашћу пренебрегне све могуће разлике и кад се у циљу узимања исте на све пристаје и све обећава: само да се дође на власт.

Нема човека на овим просторима који бар једном није рекао: „Да ми да неко власт само на један дан све бих довео у ред”. Ако тако мисле грађани, значи бирачи, зашто не би тако мислили и њихови представници. Само да се докопам министарске фотеље, а онда ћу показати како се води држава.

Што је најчудније, ти људи стварно верују у то што мисле или говоре, и нико их не може разуверити да можда нису способни да управљају ни сеоском поштом, а камоли министарством.

Да ли сте икад чули или прочитали макар и у мемоарима да је неко од бивших министара изјавио да није био способан за положај који је обављао?

Чему онда повика на коалиције и коалиционе владе код нас у Србији?

Основни разлог је свакако неспособност или неефикасност такве владе да решава стварно тешке проблеме пред којима се друштво налази. Али да ли би једностраначка влада била ефикаснија или је проблем неспособности у коалицији?

Разумем да постоји одређена суревњивост међу странкама и узајамно пребацивање кривице са једног партнера на другог. Суревњивост је и врста алибија, додуше неодрживог, јер кад су преузимали власт сви коалициони партнери су знали – ко су, шта су, какви су им циљеви, програмска различитост. Све су знали једни о другима, али су ипак пристали да створе коалицију.

Поред неразумног властољубља постојао је и притисак страних амбасадора и њихових локалних лобиста да се створи оваква влада. Неке странке нису то ни криле, док су друге чланице коалиције превариле бираче и уласком у владу одрекле се сопствених изборних обећања и програмских начела, иако су због тих начела многи бирачи гласали за њих. Улазећи у коалицију из крајњег властољубља обмањивали су себе да то чине како би спровели сопствена програмска начела и на тај начин заштитили своје бираче.

Све ово се може десити и код једностраначке владе јер похлепа и властољубље су европска, светска, цивилизацијска појава.

Идући по српским селима прошлих времена док је во био главна вучна снага сеоских домаћина научио сам једну ствар. Кад хоћете да неки тежак терет из забрана извучете, или да по страни њиву поорете, или да вам бразда буде правилно изорана, тад је било важно знати који вам је во дешњак, а који левак. Ако бисте их правилно упарили посао се обављао са лакоћом. У супротном, ако би у јарму била упрегнута два левака или два дешњака кола би брзо одлазила на страну или слетала са пута, јер су оба вола вукла на исту страну. Зато је код некадашњих сељака у Србији постојало нешто што се звало спрега, где би се домаћини удруживали да какав велики посао заврше. Онај који је имао доброг дешњака, тражио би домаћина који има јаког левака, па су их онда у један јарам презали али пазећи да левак буде на левом, а дешњак на десном крају.

Зато не би требало, а приори, осуђивати коалиције јер оне ако имају заједнички циљ, а то би у политици значило добробит за друштво и државу на чијем сте челу, коалиције су веома корисне. Без обзира на програмске и идеолошке разлике. Удруженим снагама се увек више може доброг постићи него ако сте сами.

Ако вам је искрени циљ да развијате државу онда је свеједно ко је води: да ли неко са леве или десне стране или то чине заједнички. Такође, ако је постављени циљ уништавање државе онда је неважно да ли ће то урадити леви или десни; сам или у коалицији. О овоме се размишља и одлучује пре формирања коалиционог савеза и преузимања власти.

*Етнолог