За државу, а не за власт

Корен самодеструкције садашње власти треба тражити у идеји и начину на који је ова влада формирана. Владајућа коалиција је такозваним јединством око ускопартијских интереса постала жртва сопствене стратегије. Коалиција која је уважила интересе страних амбасадора,запоставила српску привреду, а дала реч тајкунима, која је прешла преко сопствених страначких разлика спајајући неспојиво, и не заслужује бољу судбину. Међутим, проблем је у томе што судбину владе дели и цела Србија. Зато питање коaлиција увек треба да буде ствар одговорности и принципа, јер у супротном Србији може поново да се деси влада слична садашњој. А принципи су ствар доследности и способности, ствар спремности доћи на власт, али и сићи са власти. У протекле три године, од када Србијом царује парола да Европа нема алтернативу, резултати принципа владајуће коалиције већ се мере деценијама потребним да се штета исправи. Посрнуће у спољној политици и општа деградација на националном нивоу цена је толико спомињаног прагматизма.

Зато реално питање које се данас намеће гласи: има ли ичег државотворног у политици садашње власти? Одговор је: нажалост – нема. Државотворна политика у новијој историји искључиво се везује за период две владе Војислава Коштунице од 2004–2008. године, када је успостављен национални консензус за доношење новог устава, када је Србија ефикасно бранила своје границе пред Саветом безбедности УН, када опозиција није излагана медијском и политичком линчу, када судство није било искасапљено, када су плате за сто евра биле веће него данас, када је са враћеним кредитима аранжман са ММФ-ом у потпуности завршен, када су реализоване највеће стране инвестиције. Међутим, оног момента када део тадашње коалиције више није хтео да прати курс ДСС-а Војислав Коштуница је вратио мандат народу. Данас, на такав потез нема ко да се одлучи, јер у садашњој власти не постоји државник који би, увидевши да политику владе нападају исти они министри који је и воде, вратио мандат народу.

Дакле, решење за коалициону владу у Србији лежи у њеном јасном опредељењу за државу, а не за власт као такву. Али тамо где нема програмске политике, странке се удружују око жеље за влашћу, што нам садашња ситуација најбоље потврђује. Да ствар буде мрачнија, осим странака које су у власти, овај принцип очигледно нису спремне да следе ни одређене партије које су у опозицији. Зато у ситуацији када и део опозиције каже да Европа нема алтернативу, тешко је говорити о успостављању другачијег концепта формирања владајућих коалиција, од овог садашњег – ускоинтересног. Штавише, на делу је наметање утопијске идеје о двопартијском систему у коме не би било разлике ни са једне стране. Демократска странка Србије, која својим програмским уверењем види Србију на првом месту, никада не би следила пут обмане, којим би након избора била спремна да укалкулише себе у неку другу, скривену политику којом треба да утоли жеђ за влашћу. Ускоинтересна политика којом се на први поглед лакше формира власт, са становишта последица, увек је штетна и опасна.

Олаком приступању коалицијама, зарад медијског јединства, прибегавају само оне странкекоје свој страначки идентитет заснивају на идеји власти,а не насопственој страначкој политици. Без политичке усаглашености и утврђеног минимума заједничке политике нема успешних коалиција, наравно уколико се та успешност мери успехом у очувању и остварењу државних интереса. Тек кад већина страначких лидера у Србији схвати да власт не представља простор за остварење егоистичких амбиција, већ за спровођење програмске државотворне политике, под условом да она постоји, можемо говорити и о стабилним коалицијама.

*Портпарол ДСС-а