Коалициони дуг

Слично нашој изреци „Што више, то боље!”, у енглеском се користи израз „Што више, то веселије!”. Чини се да је енглеска варијанта примерена нашем искуству са коалиционим владама. Заиста, „весеља” у коалиционом животу Србије не мањка. Но, шалу на страну. Коалиције настају и нестају, али оно што често остаје иза њих је увећани јавни дуг. Током последњих двадесетак година бројна истраживања бавила су се фискалним последицама изборних система и типова формираних влада (једнопартијских, мањинских, коалиционих...). Резултати су често противуречни, али као опште место јавља се закључак да слабе коалиционе владе одлажу фискално прилагођавање и акумулирају јавни дуг. При томе се уобичајено наводе Белгија и Италија као примери држава у којима су владе формиране махом од вишепартијских коалиција, а чији је јавни дуг био или је још знатно изнад просека осталих развијених земаља. Ипак, одступања су могућа. Белгија је свој јавни дуг упркос коалиционим владама драстично смањила (циници би рекли да је за тај успех заслужна немогућност формирања владе) док се већина земаља са двопартијским системом последњих деценија и те како задужила. То потврђује да ниједан систем није сам по себи довољан да наметне фискалну дисциплину.

Зашто коалиције доприносе расту јавног дуга? Одговор је баналан, а политички коректна верзија гласи отприлике овако: „Свако од коалиционих партнера жели да увећа своје расходе на рачун пореских обвезника усмеравајући их ка свом бирачком телу”. Друго питање је од чега зависи висина дефицита. Одговор можемо базирати на неколико утврђених правилности. Прво – ако чланице коалиције покривају веома различита бирачка тела, то ће и дефицит бити већи. Формирање широке коалиције, имплицитно поручује да паре пореских обвезника нису на првом месту, јер треба подмирити велики број различитих апетита. Чак и у случају да сви коалициони партнери дају подршку смањењу дефицита, свако има подстицај да заштити свој део буџетских расхода од смањења и све се обично заврши на траљавом покушају. Друго – већи број министарстава (скоро увек) ствара већи буџетски дефицит. То значи да не би било згорег да се партијске ђувегије у време предизборних и постизборних веридби пошаљу јасну поруку и обавежу се да, без обзира с ким били у коалиционом браку, након избора неће формирати владу од преко дванаест или петнаест ресора. Треће – дуготрајније владе имају мање буџетске дефиците. То је конзистентно са тезом о коалиционим владама јер су оне готово по правилу краћег века од једнопартијских. Фото-робот „дефицитарне” владе је широка коалиција, велик број ресора и кратак век трајања. У условима финансијске кризе наведене карактеристике додатно добијају на тежини. Наиме, такве владе спорије реагују на макроекономске шокове и спорије прилагођавају порески систем.

Шта да се ради? Прва опција је задржавање статус кво решења, то јест постојеће „министарске” владе, у којој егзистирају својеврсни феуди. Последице оваквог система смо већ описали и треба га мењати. Друга опција је да се пређе на систем поделе власти и унутар ресора, где би места државних секретара држали коалициони партнери. Било је неуспешних покушаја, али се том решењу није дала права шанса. Основни проблем је што је доношење одлука у оваквом уређењу отежано (што није увек лоше). Поред тог, могући проблем примене ове опције је и у одсуству капацитета мањинских партнера да надгледају већинског, али и спремности већинског да им то допусти. Трећа опција је промена изборног система, а пре свега смањење пропорционалности услед преласка на неку варијанту већинског система, што може допринети политичкој стабилности и трајности влада. Ипак, у Србији постоје три проблема у примени овог решења. Прво, несумњиво да би шанса формирања једнопартијске владе у већинском систему била далеко већа, али би таква влада имала проблем са легитимитетом. Ако имате апсолутну већину са 30 одсто гласова, то може да прође у Великој Британији, али вероватно не и у Србији. Тиме се стварају услови да се политичка борба из парламента пренесе на „улицу” и да се свакодневно оспорава кредибилитет владе. Друго, могуће је да се постојећи систем „запатио” и нисам сигуран да ли би такав предлог прошао на референдуму. Треће, могуће је да би се неспретном променом изборног система резултати са локалног нивоа пресликали и на републички, па би резултат био још „веселији” – и број партија у парламенту и јавни дуг били би већи.

Економиста, доцент на Правном факултету Универзитета у Београду