Ко да више – побеђује

Наша, балканска, природа се огледа у много чему па и у посебном вођењу изборне кампање. Оно што не постоји у развијеним земљама Европске уније, код нас у Србији је толико видљиво, да заслужује бар један осврт.

У питању је купопродаја бирачког права – куповина гласова. То није новост. Сећамо се анегдота да је, пре Другог светског рата, куповина гласова била уобичајена: нуђена је лева ципела, а десна после гласања – ако посланички кандидат победи! И тада је било смеха, и презира због срозавања светог права и чина гласања. Нажалост, такво трговање је преживело и вратило се у 21. век.

Уочи последњих накнадних избора за локалну самоуправу, у општини Аранђеловац, бирачима су нуђене расне јунице, саднице воћа, вреће минералног ђубрива, сточне хране, детерџената. Нуди се и „сигурно запослење деце – само ако ми дођемо на власт”. Ипак у том богатом „менију” врхунско место је имала понуда једне владајуће странке, да се (новцем из буџета!) асфалтира неки заборављени пут или начини мост као накнада за гласове мештана!

Странке рачунају с неразвијеном политичком свешћу и сиромаштвом бирача и безочно (попут надрилекара) нуде „рецепте” за сигурно исцељење најтежих болести – незапослености и сиромаштва.

Народ је те олаке, неосноване понуде крстио: ,,брда и долине”, ,,мед и млеко”... Стиче се утисак да странкама одговарају сиромашни и лаковерни бирачи. Надају се да су гласачи заборавили ранија, неиспуњена, обећања и да ће се поново упецати на исти, истрошен, мамац.

То се и догађа: понуђена врећа шећера или детерџента замена је за изгубљени углед! Такву понуду очајни сиромаси тешко могу да одбију! Циљне групе за купопродају гласова су – ромска популација и растућа сеоска сиротиња. Имућнији бирачи су независни, гласају без притиска материјалне изнудице и с презиром гледају на ту врсту трговине. Али они су мањина. Могло би се закључити да неким странкама одговара то што има и расте број сиромаха!

Политички аналитичари говоре да ће за будуће изборе бити потребна прилична свота. Помиње се цифра: два-три милиона евра. Није објављена спецификација, али је вероватно у томе и повећа ставка за трговање и куповину наклоности бирача.

Треба их спречити јер у том случају избори престају да буду надметање програма и идеја већ финансијске моћи! Ко има више новца у изборном фонду – има и веће изгледе да освоји мандате! Мале странке, без обзира на то што имају прихватљиве идеје – немају изгледе да прођу цензус! Зато се на изборима не добија увид у то шта већина грађана Србије, у тешком времену, жели и шта подржава.

Како да се стане на пут овој врсти срамне трговине, каква не постоји у Европи? Којој се и Бранислав Нушић наругао.

Само помињање и осуда је први корак у том правцу. Следећи, озбиљнији би могла да учини Републичка изборна комисија: да објави изборни кодекс „fair play” изборне трке, пропише озбиљне санкције за прекршиоце, и омогући да се избором бољих управљача постигне циљ: подршка препороду и напретку ојађене Србије. Зато се избори одржавају (и понављају) сваке четврте године.

*Новинар