Између већине и мањине

Ставови о уставу, видимо, разликују се. Подела  је очекивана али треба разјаснити карактер политичких поларизација. Најпре, јавност није подељена већ је груписана на огромну већину и једну нископроцентну мањину.

Текућа дебата око новог устава Републике Србије прилика је и за "демократске екстремисте" да кажу шта имају. Ако неко жели добар пример "демократског екстремизма" у Србији, наћи ће га у неким малим странкама, странкама које у занемарљивом броју подржавају грађани на изборима. Подршка њима се креће око два, понекад три процента

Под "демократским екстремизмом" подразумевам политичку реторику странке са два одсто добијених гласова, која се самоименује као демократска, а наступа као да има масовну подршку. Кад би неко слушао говор ових неколико странака а да не познаје стварне политичке чињенице помислио би да су то моћне странке. Екстремизам је потребан  странкама без озбиљне подршке у народу да би уопште постојале. Без језика који их самопредставља као кључне факторе политичке власти, за ове странке се не би знало. Овај тип екстремизма се препознаје и по непоштовању процедуре којом се одређује однос мањине и већине. А то је најопасније за демократију.

Иако се разговори о уставу воде неколико година, један приговор се односи на "одсуство јавне расправе". Ко је живео и радио у самоуправном социјализму сећа се да је сваки важнији документ, владајуће партије или државе, био на таквој расправи. Написани документ се слао у све радне организације и Социјалистички савез да би радни људи и грађани дали своје мишљење. Тако увучени, против своје воље, у састанчење, људи су причали, зевали, смејали се и давали своје мишљење. Онда је из базе то мишљење путовало негде у висине форумске, где се правила "синтеза". Нико не зна шта се десило са његовим мишљењем, али најважније је да га је изложио. Јасно је да је то била форма цезаризма, односно власт је дата одозго, а манипулисано поверење одоздо.

Кад се данас чује позив на јавну расправу о уставу, онда то изазива сетан осмех. Неозбиљно је, благо речено, да они који се заклињу у демократију позивају на повратак у самоуправљање. Како они замишљају доношење устава у демократији? Прво, ником није забрањено да узме реч у јавној дискусији – било у организацији стручној или политичкој, било као грађанин у медијима. Голим оком може се видети да су ти услови задовољени. Проблем је у нечем другом, а то друго се на нескривен начин открива у Војводини, тачније у неким малим странкама српске покрајине.

Као и неке групе по Србији, тако и у Војводини критике на будући устав долазе од оних странака које ништа не представљају у бирачком телу, али представљају у власти. Протеклих неколико година оне су заузимале такве функције које по природи ствари припадају онима који добију највећу подршку на изборима. Такво криво огледало је морало да води и данашњем њиховом понашању. Реч је, наравно, о ЛСВ-у и неким новонасталим странкама које су пример демократског екстремизма у политичким пеленама. ЛСВ дуго делује све до нивоа три одсто и у дискусији о уставу тражи "законодавну, извршну, делимично судску власт и сопствене приходе и имовину". Скоро, па државу. Председник Скупштине АП Војводине, као члан ЛСВ-а, то исто понавља, окупља представнике националних мањина да демонстрира практичну манипулацију мањинама, све у тежњи да прогура решење шефа странке.

Да се разумемо, није уопште спорно нити недопуштено да "лигаши" траже решења за устав која траже. Демократија и постоји за то да се изразе различите идеје, интереси, захтеви. Али, проблем је исти као и код (не)свесних самоуправљача: они неће да знају да је демократија однос мањине и већине. Ниједна озбиљна демократија не може да рачуна на потпуну сагласност. Овај систем власти допушта отворену расправу о сваком питању, али када треба да се одлучи онда долазимо до мањинског и већинског става.

У текућим дискусијама о новом уставу мора се поновити исти начин одлучивања. Супротна опција је потпуна сагласност. И дете зна да је то немогуће. Дакле, када председник Скупштине АП Војводине каже у функцији представника државног а не партијског органа: "ми хоћемо државне функције за Војводину", он мора да зна да то говори у име три посто подршке бирача. Како један политичар, уз то демократа, може уопште тако да наступа, да говори као велика странка, а стварно је мала. Да ли он вређа огромну већину грађана Војводине чије странке заступају другачију визију устава?

То је она форма насиља која се налази у демократском екстремизму. Овај тип демократа упорно хоће да мањински став буде већински. Они једноставно не признају демократски опредељену већину. Али, они, самоуправни носталгичари и војвођански сепаратисти, морају да знају нешто о демократији. Тај облик државе и друштва слободну вољу грађана поштује као врховну вољу. Дакле, не вољу малих и великих лидера.

Устав је, да закључим, темељни правни акт државе. Зна се шта је октроисани устав, а шта демократски. Они који вичу да је октроисан, верују да је заправо, овде у Србији 2006. године, диктатура краља Александра. Ето, тако завршавају они који се не обазиру на однос већине и мањине већ само апсолутизују свој избор. А свака апсолутизација сопственог става мора бити екстремистичка.

Социолог, научни саветник