Преговори (не)могућа мисија?

Преговори о Косову и Метохији почињу у условима ослабљених позиција и Београда и Приштине. Ради се о политичкој кризи владе у Србији и неформалној предизборној кампањи, када се мало шта рационално може предузети, на једној, и сумњивом легитимитету новоизабране владе у Приштини, с хипотеком извештаја Дика Мартија, на другој страни. У таквим условима, посредник је објективно у позицији да намеће решења, па се поставља питање да ли је баш сада прави моменат за први сусрет.

Искуства из Рамбујеа и Беча, уставно-правни статус КиМ и Резолуција 1244 ОУН су разлози због којих је Србија морала да инсистира да се преговори воде на њеној територији, можда сукцесивно у Београду и Приштини.

Наравно, преговори су незамисливи без посредничке улоге ЕУ која је свој легитимитет посредника обезбедила, између осталог, и Резолуцијом ГС ОУН о КиМ. Нејасно је да ли је Србија покушала да утиче на избор личности главног посредника. Оно што смо сазнали из медија о ставовима које заступа господин Роберт Купер о решавању проблема у међународним односима указује да би то могло да иде на штету Србије. Да ли посредник у разговорима о тако озбиљном проблему као што је КиМ може имати легитимитет ако се залаже за „двоструке стандарде, употребу силе, превентивне нападе, превару и све остало што је потребно у општењу са онима који и даље живе у свету из 19. века”? Да ли смо добили новог Ахтисарија? Већ на самом старту Србија је у ,,минус позицији” јер се у преговоре као „конструктивни партнер” активно укључује САД, главни творац „државе Косово”, који категорично тврди да је независност КиМ „свршена ствар”. Ради успостављања какве-такве равнотеже, да ли је Србија могла избећи овог „партнера” или пак издејствовати учешће још једног „конструктивног посматрача” из реда оних земаља које не признају „државу Косово”, на пример Руску Федерацију?

Највећи проблем представља дијаметрално супротстављени прилаз двеју страна у разматрању отворених питања. Из Приштине се саопштава да је статус Косова „свршена ствар”. Београд, пак, иако се позива на Устав Србије, избегава да употреби реч статус већ каже да „не морате нешто назвати одређеним именом да би то и постојало”. Симптоматично је, међутим, да се, супротно Уставу, за јужну српску покрајину употребљава термин Косово, а не КиМ.

При таквом стању ствари поставља се логично питање: да ли је могуће правити договоре о „техничким питањима”, а заборавити на статус, на чему инсистира Приштина? Како је могуће разговарати, на пример, о царини и правосуђу без унапред постигнутог сагласја о статусу? Наравно да није могуће, а ако се нешто под великим притиском посредника и посебно улоге „конструктивног партнера” и договори. Јер на једној страни су Устав Србије и резолуција СБ 1244, а на другој једнострано проглашена независност КиМ. Негде између ће бити (да ли неутрални) посредник из ЕУ, а превагу ће свакако чинити онај „конструктивни партнер”. И где смо онда? Вероватно на истим позицијама као у Рамбујеу, Бечу и у МСП у Хагу. Кога ћемо онда оптуживати за неуспех?

Сада долазимо и до суштинског питања: са каквом платформом идемо на преговоре у Брисел? Да ли се ради само о преговорима ради преговора, да се добије на времену а да се ништа не реши? Не верујем, јер би то била лоша варијанта и из унутрашњег и спољног угла. Да питање КиМ остане замрзнут конфликт? Можда, док Србија економски не ојача, не поправи свој међународни положај, стекне више пријатеља у свету, а у међувремену се промене међународне околности. На први поглед прихватљиво, али неповољно за Србе на КиМ.

Србија хоће „историјско помирење Срба и Албанаца на КиМ”, што је пожељно и добро, али по коју цену? Компромис је нужан, само не и да се под притиском прихвати све, а не добије ништа. И на крају, неизбежно питање: Да ли су преговори Београда и Приштине у садашњим условима „немогућа мисија”?

*Амбасадор у пензији