Начело јавности и уставно судство

У неодређеним формулацијама почива зла намера, говорили су Римљани. Не желим да верујем да Уставни суд има неку злу намеру, али донео је недовољно одређен и правно неутемељен закључак на седници одржаној 10. фебруара 2011. Према тој одлуци, почев од 24. фебруара Уставни суд ће „одржавати редовну седницу отворену за јавност само у случају разматрања предмета који, с обзиром на врсту оспореног општег акта или спорно уставноправно питање, имају шири друштвени значај”. То значи да ће убудуће седнице Уставног суда бити затворене за јавност, а изузетно, кад суд оцени да је „шири друштвени интерес”, биће отворене! У некаквој врсти образложења се каже да ће такав (затворени) рад Уставног суда обезбедити спровођење „дела поступка који има карактер већања у складу са Законом о Уставном суду”!

Овај закључак отвара неколико питања. Прво, по ком основу је донет? Какав је то критеријум „шири друштвени значај”? И, најзначајније, да ли у нашем праву у односу на суђење, укључујући и уставно право, важи начело јавности, или пак супротно начело?

За наведени закључак нема правног основа, јер нити Закон о Уставном суду, нити Пословник о раду Уставног суда не предвиђају такву могућност. Напротив, оба прописа (нарочито чл. 3 закона и чл. 95 пословника) упућују на то да су седнице Уставног суда отворене за јавност.

Критеријум „шири друштвени значај” не познаје ниједан од прописа који уређује рад Уставног суда. Уосталом, која се то питања постављају пред Уставним судом, а да немају карактер „ширег друштвеног значаја”? Уставни суд не суди у спору о сметању поседа, праву прече куповине или џепарењу. Уставни суд суди због повреде неког Уставом загарантованог права, због повреде начела (принципа) који чине темељ правног система државе у којој треба да влада уставност и законитост. Уставни суд, дакле, треба да буде прозор који сведочи да ли је у питању држава у којој постоји владавина права (правна држава) или не. Ту се не постављају питања „малог друштвеног значаја”. Ако, на пример, судија Врховног суда или било који судија, није (ре)изабран на основу неистинитих тврдњи, потпуно погрешних чињеница, повредом процесног и материјалног права (укључујући и уставне прописе), чак само да је у питању уставна жалба појединца, да не говоримо о томе да постоје стотине таквих жалби, зар је поступак по таквој уставној жалби од „малог друштвеног значаја”? У ствари, чл. 99 пословника о раду Уставног суда помиње (кумулативно) „шири друштвени и правни значај”, али само у вези са саопштењем за јавност, тако да та одредба има за циљ да укаже да уколико се конкретна одлука Уставног суда односи на појединца (нпр. једно лице поднесе уставну жалбу), онда нема потребе да Уставни суд даје саопштење за јавност. Међутим, овај изузетак (у правилнику), без сумње, применом елементарних правила тумачења, не може да утиче на (законско) начело, дакле није подобан да сузи, а још мање да поништи начело јавности расправљања пред Уставним судом.

Уставни суд расправља и одлучује на седницама. Постоје, дакле, две фазе. Прва је расправљање и ту важи начело јавности. Тек по окончању расправљања, приступа се одлучивању, што значи већању и гласању и само тај део поступка (у свим судовима) је затворен за јавност, како би судије слободно (на основу свог знања и савести), без спољних утицаја (јавности) донели одлуку.

На крају треба истаћи да у Србији (исто је и у Црној Гори) постоји законско начело о обавезности јавне расправе у поступку оцењивања уставности и законитости, а изузеци су посебно наведени. Изузеци се, као што је познато, увек тумаче рестриктивно (најуже). Изгледа да је наш Уставни суд применио нека правила из „суседства”. Наиме у неким правима, као што је то случај са Хрватском, јавна расправа није правило. То се закључује из одговарајућих одредаба (чл. 50-52 Уставног закона), у којима пише да Уставни суд Хрватске може закључити да ће о суштини ствари одлучивати на темељу јавне расправе... Дакле, ради се о два супротстављена система када је у питању јавност расправљања: у уставном праву Србије јавност је принцип, начело, а у Хрватској то није, тако да је очигледно да се ти системи не могу мешати.

професор Правног факултета БУ