Разрешава Скупштина

Развијање правила парламентарног живота и јачање посланичког имунитета. У председничко-парламентарном систему власти уобичајено је право владе да тражи од шефа државе распуштање парламента. Ипак, постоје и ситуације у којима то није могуће. Устав од 1990. не познаје такве околности, а Предлогом се нормира да Влада не може предложити распуштање Народне скупштине ако је поднет предлог да јој се изгласа неповерење или ако је поставила питање свог поверења. Предлогом се, исто тако, прописује да Народна скупштина не може бити распуштена за време ратног или ванредног стања, али не каже какве су последице уколико, у току стања нужде, Народној скупштини истекне четворогодишњи мандат. Новина коју доноси Предлог је и та да Народној скупштини престаје мандат ex constitutione ако у одређеним роковима не изабере (нову) владу. Имајући у виду не тако давне дилеме о уставноправној природи распуштеног парламента, важно је да се у Предлогу нашла одредба према којој распуштена Народна скупштина врши само текуће или неодложне послове.

Положај народног посланика је такође унеколико промењен – увећава се његов имунитет неодговорности. Према слову Устава од 1990. народни посланик не може бити позван на кривичну одговорност, притворен или кажњен за изражено мишљење или давање гласа у Народној скупштини. У питању је кривична неодговорност за вербална дела која посланик може да почини на седници Народне скупштине. Предлог предвиђа  да народни посланик не може бити позван на кривичну или другу одговорност за изражено мишљење или гласање у вршењу своје посланичке функције, те ову неодговорност проширује у два правца. Прво, није више реч само о кривичноправној, већ и грађанскоправној неодговорности посланика, и друго, посланик је заштићен и за вербалне деликте које почини и ван Народне скупштине, будући да може да се претпостави да посланичку функцију обавља у сваком свом јавном наступу.

Слабљење председника Републике. Надлежности председника Републике, у редовним приликама, тек незнатно се мењају. Значајније промене су предвиђене у ратним и ванредним околностима када долази до смањења овлашћења председника Републике. Од кључног органа, каквим га чини Устав од 1990, председник Републике је сведен на то да заједно с председником Народне скупштине и председником Владе проглашава ванредно, односно ратно стање, уколико Народна скупштина није у могућности да се састане. Исто тако, мере одступања од људских и мањинских права, у ванредном стању, прописује Влада, уз супотпис председника Републике, а у ратном стању, заједно утврђују председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе, када Народна скупштина није у могућности да се састане.

Устав од 1990. уређује да је шеф државе опозван ако за опозив гласа већина од укупног броја бирача, а све под условом да Народна скупштина, претходно, двотрећинском већином, од укупног броја посланика, оцени да је председник прекршио Устав. Предлогом Устава се из ове процедуре искључују бирачи, па одлуку о разрешењу председника Републике, због повреде Устава, доноси Народна скупштина, гласовима најмање две трећине народних посланика. Ипак, као јемство да неће доћи до злоупотребе овог скупштинског права и да ће одлука бити заснована на стручној процени одговорности председника Републике, прописује се да о повреди Устава одлучује Уставни суд.  

Стабилизација Владе и истицање положаја председника Владе. Иако се не уводи канцеларски принцип образовања и руковођења радом владе, нити се она штити од исхитреног обарања институтом конструктивног изгласавања неповерења, Предлогом се, у већој мери од постојећег устава, обезбеђује њена стабилност, а председнику Владе даје истакнутије место у систему власти. Најпре, уводи се такозвана непосланичка влада – члан Владе не може бити посланик у Народној скупштини. Пооштравају се услови за гласање о неповерењу Влади или члану Владе – док према тексту важећег устава предлог за изгласавање неповерења Влади или поједином њеном члану може поднети најмање 20 народних посланика, Предлогом се предвиђа да тај поступак може покренути најмање њих 60. Продужен је и рок у којем се не може разматрати неповерење – Устав од 1990. предвиђа да се гласању о неповерењу може приступити тек после три дана од дана иницирања поступка, а Предлог успоставља минимални рок од пет дана. Коначно, Предлогом се дописује и још једно ограничење парламентарцима: "Ако Влади или члану Владе не буде изгласано неповерење, потписници предлога не могу поднети нови предлог за гласање о неповерењу пре истека рока од 180 дана".

  Истакнутије место председника Владе огледа се у предложеној одредби, непознатој важећем уставу, према којој председник Владе води и усмерава рад Владе, стара се о уједначеном политичком деловању, усклађује рад чланова Владе и представља Владу. Супротно Уставу од 1990. према коме Влада и сваки њен члан за свој рад одговарају Народној скупштини, Предлог изричито помиње само министарску одговорност и то пред председником Владе, Владом и Народном скупштином. С обзиром на то да је министар на првом месту одговоран председнику Владе, не зачуђује да "члан Владе може поднети оставку председнику Владе", за разлику од важеће уставне норме која уређује да члан Владе подноси оставку Народној скупштини. Коначно, председник Владе добија сасвим нову и значајну улогу и у случају ванредног и ратног стања.