Одбрана и последњи дани

Док су људи имали векове за прилагођавање баруту и деценије за авионе, само неколико година за прилагођавање мобилним телефонима, Гуглу и дигиталним камерама оставља нас потпуно несвесним да смоугрожени, односно не само да нам је угрожена приватност већ и цела цивилизација какву познајемо.

Пре двадесетак година експериментисало се са електронским наруквицама којима се у сваком тренутку прецизно одређује локација носиоца. Као и обично, почело се „за опште добро” контролом мрских нам преступника (мала борба против тероризма), после се прелази на контролисање запослених у фирмама, на крају ће свако морати стално да носи такву наруквицу, огрлицу, шта нам већ пропишу. Тај орвеловски концепт је нажалост већ увелико превазиђен. Сви данас добровољно носе мобилни телефон, све више је цео живот организован око њега, а већина људи није свесна да су не само позиви, поруке па и разговори, већ и локација записани и сачувани заувек.

Гугл је постао део живота, њему се обраћамо када бирамо кафану, купујемо резервни део за ауто, тражимо адресу хотела или лекара, а сваки наш покрет по тастатури заувек остаје записан. Анализом места на Интернету која смо посетили, шта смо и колико дуго гледали, „они” знају о нама више него ми сами. Људи су донекле навикли на камере у продавницама, али хиљаде дигиталних камера са сваког крова и бандере су нешто сасвим друго.

Резултати оваквог система су стравични јер проблем није само у тој тоталној контроли, она је само средство, прави проблем је какав се антиљудски и антицивилизацијски социјални инжењеринг тиме намеће. Недавно је код нас медијски експониран случај, иначе јако уобичајен у тзв. демократским земљама, одузимања деце неким нашим људима у Америци на скоро годину дана због фотографија деце у кади.

Блажи пример сличне наопаке идеологије су наше зимске аутомобилске гуме (додуше строже код нас него код Словенаца, али ваљда су наше равнице опасније). Када прогутамо зимске, биће и пролетње и јесење, лако ће се наћи „стручњаци” који ће нас плашити опасним разликама између пролећних и јесењих киша од којих ћемо, не буду ли нас баш они мудро водили, сви изгинути. Тај болесни систем наопаке регулације свега и свачега, увлачења у сваку пору живота и непрекидног драконског кажњавања за измишљене преступе (ко прекорачи нацртану линију на стадиону ићи ће пет година у затвор) уништава смисао људског живота. Наметаче ненасиља сталним насиљем разоткрио је још чика Јова: „... Говорио патак о врлини мира и да нико никог не треба да дира, ... Слога, мир и љубав благослов је прави, зато нека нико никога не гњави. ... Један жабац мали поближе је стао, а патак га зграби, па га прогутао. Из овог се нешто и научит’ даде: хуље лепо зборе, ал’ нитковски раде.”

У светлој будућности, снабдевени најмодернијим личним картама и поштанским сандучићима у свету, када дође пропис да носимо шерпу на глави, сви противници јединог пута биће већ на заслуженој робији и демократске двопартијске дискусије водиће се само о томе која је шерпа боља. Усрећитеља је било одувек, ново је што се нећете моћи сакрити и саботирати прогрес, бићете снимљени, пронађени и кажњени, а ако не платите одмах (ту казну или ТВ претплату онима који су вас недавно учили да не треба плаћати) премудра држава преко главатог господина, када вас је већ ослободила деце, породице, запослења и хлеба, ослободиће вас и стана. Ништа ново, Кочићева дијагноза још у пунијој мери важи: милина нека, ненасиље и људска права проширили су се и притисли да се више не може дисати. А тероризма и очајника све више…

*Професор универзитета