Припазите на понашање, молим вас

Као мали често бих добио покоју ћушку. Заборавио бих да кажем „молим вас” (ћушка). Изоставио бих да кажем „хвала” (опет ћушка). Понекад бих улетео у нечију собу без куцања (ћушка – ћушка). Тако сам научио манире и како да се лепо понашам, у Америци средином шездесетих и седамдесетих година, које су, како кажу, биле године у којима сам се развијао. Након неколико милиона ћушки, почео сам да схватам.

Све је постало много лакше пошто сам научио ову лекцију. Људи су ме више слушали. Моји родитељи су се више смејали. Добијао сам чак и неки поклон више за Нову годину и рођендан. Чуо сам људе како кажу: „јао, како је ФИН дечак”, „како је ПРИСТОЈАН дечак”. Ишло ми је супер све док нисам напустио Америку. Тада су ствари почеле да се компликују...

Навика да се буде пристојан заснована је на идеји да се покаже поштовање према човеку са којим разговарате. Не као поштовање које има ученик према учитељу, или неки лојалан поданик према својој краљици, него више као неки основни ниво обостраног поштовања у разговору који лагано прелази преко неких неравнина. Када кажемо: молим вас, хвала, и молим и други пут – показујемо да ценимо особу са којом причамо толико да нам је стало до њених осећања. Иако сам ја морао да научим та правила на силу, идеја цивилизованости и учтивости се такође уклопила у њих.

Онда сам стигао у Београд.

Овде учтивост није непозната. Српски језик садржи сасвим довољно фраза и форми да је могуће нормално водити учтив разговор. Али не користи се на исти начин, ни у исто време, ни са истим људима као у америчком енглеском. У кругу породице, на идеју о манирима гледа се јако сумњичаво. Тумачи се као извештачено и неприродно, непотребно а понекад чак и увредљиво понашање.

Често се догађа да се императив користи без икакве пристојности: „Дај ми то!” „Затвори врата!” „Дођи ’вамо!” У свим овим примерима (случајно) бих убацио ,,молим вас” као начин да ублажим одређену команду. Значење које се испод тога крије иде некако овако: ,,Није моје да вама било шта наређујем али био бих вам веома захвалан када бисте затворили врата. Молим вас”.

Све више почињем дa мислим да је реакција англосаксонског друштва на такво понашање одређена несигурност. Прибојавамо се да ли су наше добре намере и осећања схваћени како треба. Тако да морамо да их нагласимо додатним речима.

Ово је такође показатељ економије овог језика коју ми немамо у енглеском. У српском језику, не траћимо време на пристојност и учтивост који се крију иза наших „молим вас” и „хвала”. Они се подразумевају. Они су имплицитни . Зашто траћити речи на нешто што не мора да се каже? Можда је то разлог због кога у српском језику не модификујемо речи: не постоји ни одређен ни неодређен члан, молим вас, већ смо довољно рекли.

По навици настављам да захваљујем свима. Продавцу, конобару, пријатељу, детету, доктору, било коме са ким причам. Па чак и полицајац који ми напише казну за паркирање добије љубазно „хвала” пре него што се окренем и одјурим од њега.

Догађало ми се да се људи некада и наљуте на мене (ја барем мислим да је неко љут на мене када диже свој глас) када инсистирам на својој идеји о љубазности. Не волим када људи улазе у моју канцеларију ненајављени – желео бих да куцају на врата. Наравно, они то не раде.

А сада свима који би ми рекли да је тотално бескорисно што сам читаву колумну посветио безначајној теми имам само ово да кажем:

Много вам хвала.

Американац у Београду

(Превела: Јована Спаић)