Tрулe јабукe

Широка распрострањеност, постојаност и жилавост корупције указује да се не ради о неколико "трулих јабука" које треба избацити. Корупцију у образовању не можемо искоренити решавањем "крагујевачког случаја". Универзитети морају утврдити где су погрешили, а потом видети како то да поправе. Корупција је сваки облик, без изузетка, стицања личне добити на јавни рачун.
У време комуниста постојала је изрека: "Дали му стан, кола, викендицу, а на крају и љубавницу!"

У социјализму, савршеном систему корупције, стицање личне добити на јавни рачун није сматрано социјалном изопаченошћу. Зато што је третирана као друштвено прихватљива норма, корупција је у социјализму била "невидљива".

Када је пресушило врело социјалистичке корупције, она је одједном постала "видљива". Транспарентност корупције је поуздан знак да је друштво изашло из социјализма.

Сваки друштвени систем поставља циљеве које актери настоје постићи, али им тај систем не осигурава довољно прихватљивих средстaва да их постигну. На тржишту успеха велики је јаз између тражње (циљева и вредности) и понуде (средстава), тако да до доминантних друштвених циљева сви актери не могу стићи друштвено прихватљивим средствима. Они који увиде да им средства нису доступна, одбацују правила игре, покушавајући да до успеха стигну на неконвенционалан начин: једне то подстиче да буду иновативни, а друге да постану криминални.

Последњи даваоци богатства (станова и кола) и делиоци моћи у нашем друштву били су моћници пропалог режима. У њему су, поред осталих "белих оковратника", и професори несметано долазили до личне добити на јавни рачун. У таквом систему и криминал моћника је био "невидљив". Његови трагови се протежу од "давања" станова дадиљама, до великих рачуна у страним банкама.

Мертонова хипотеза о постојању везе између мотивације за успех и корупције у великој мери објашњава експанзију мита у нашем друштву. Неизвесно је докле ће то трајати, али је извесно да ће корупцијских потреса бити све док друштво не постане довољно богато, односно док аспирације на успех довољно не ослабе. Изнeнађујуће је, али је истина: земље у којима је мотивација за успех релативно ниска, а које имају висок ниво доступности одговарајућих средстава, немају проблема с корупцијом. У земљама у којима нема корупције напетост између циљева и средстава скоро да и не постоји. Она је тренутно у Србији екстремно јака, а то значи да ће корупција у дужем периоду потресати друштво.

У корупцијским односима професора и студената намећу се питања: ко је жртва, а ко криминалац, ко је покварен, а ко заведен, ко је подмићен, а ко изопачен? Користољубље – материјално за професоре, а статусно за студенте – само је манифестна функција корупције. Корупција као завођење и изопаченост сама по себи, а то значи скривено од жртве, производи изразиту штету. Замислите тоне неког прехрамбеног производа који трује људе, а да се то од њих скрива, па и да се рекламама маме да га купују. И замислите групу корумпираних технолога и менаџера који из користољубља о свему томе ћуте.

Шта ову менталну слику замагљује, шта је чини нејасном? Слику професорске корупције замагљују две ствари: студенти (купци оцена и диплома) на инкриминисано дело гледају као на "злочин без жртве", а професори (продавци оцена и диплома) као на "злочин без казне". Сасвим сигурно, непостојање конкретне жртве, односно конкретног злочина ни професоре ни студенте не ослобађа казне: обе стране су дело чиниле с намером да остваре корист, и обе су једнако одговорне пред законом.

И поред тога, уверен сам да извор свих корупција на универзитетима треба тражити, пре свега, у неодговорном и непрофесионалном раду наставно-научних и изборних већа. На већини наших факултета наставно-научна већа функционишу као поданичка друштва подељена у ривалске кланове: ко не припада клану етикетиран је као неспособан и непожељан. Корупција почиње подмићивањем, завођењем и непотизмом приликом уласка у академску заједницу, а завршава прераним и ничим заслуженим изборима у виша наставничка звања, односно органе управа. Подразумева се да надзорни органи универзитета и министарства нису компетентни да раскринкају такве корупцијске кланове. То могу учинити сами наставници, уколико се до краја буде поштовао принцип аутономије универзитета.

Професор социологије образовања на Педагошком факултету у Сомбору