Узлет нове дипломатије

Недавно су у штампи објављени написи о именовању нових дипломатских представника Србије у иностранству, што је највероватније изазвало пажњу због престижа који ова грана државне управе у јавности традиционално ужива. Међутим, још је вероватније да је пажња скренута због начина на који држава, односно њено надлежно министарство, врши ова именовања, често дискретно и без познате платформе. Таква пракса скоро неминовно рађа захлађења између јавности и државе.

Друга опаска, у вези с оваквим начином избора дипломатских кадрова, носи ризик да избор не буде адекватан одговор политици страног партнера према нашој земљи, али и интересима наше земље у њој. Није занемарљив ни трећи интерес, оних који конкретно остварују оба претходна – да очувају свој традиционални статус дипломате и специјалност, коју су у њој евентуално стекли.

Отворена су и друга, можда још важнија питања. Иако земља, делом због политике из прошлости, живи у бурном тренутку, у борби за очување традиционалног статуса Косова, бржег уласка Србије у ЕУ и одбране од уцена и напада скоро са свих страна, постојећи професионални дипломатски апарат се много, нажалост, не осећа. Изостају ваљане анализе и одређивање средстава и метода најцелисходнијег решавања наметнуте тешке ситуације, иако други државни органи у тој функцији супституишу професионалну дипломатију.

Овде се радо евоцирају успеси стране дипломатије у сличној ситуацији, као нпр. дипломатије чувеног кардинала Ришељеа, који је дуго држао подаље од француских граница апетите Шпаније на југу и Немачке са севера. 

Или, када је реч о успесима савремене дипломатије, још је непревазиђен учинак у том домену признатог америчког дипломате Хенрија Кисинџера, који је, како су новинари записивали, истовремено успешно обављао толико дипломатских мисија, да је само мењао "пиџаму и дестинације"! Нажалост, иако се Србија суочава са многобројним проблемима на међународном плану, још се не назиру толико очекивани резултати, ни неког појединца, ни дипломатије у целини.

После Другог светског рата, када се поље дипломатије знатно проширило, а број дипломата порастао, померило се и тежиште дипломатског деловања, са појединачних државних подручја, према новим субјектима мултилатералног значења. Ово још више важи од када је дошло до слома колонијалног и међублоковског система, када је, осим пораста броја држава, дошло и до повећања броја међународних организација, типа: ММФ-а, ОЕЦД-а, ЕЕЗ, Светске банке, СТО, када је нестао, или се битно смањио, спољни сјај "дипломатских одежди" а истовремено повећани захтеви у вези са школовањем и оспособљавањем новог дипломатског кадра. Ове промене су, дакле, условљене померањем тежишта са класичних дипломатских мисија ка економији, која је за све државе добијала много већи значај него тзв. чиста дипломатија.

Међутим, улога економије не мора увек бити од примарног значаја за дипломатски успех. За време Титовог владања, тадашња југословенска економија била је релативно слаба, а улога и престиж домаће дипломатије у свету – веома запажени. Овај раскорак између правила и стварности свакако се мора приписати јакој личности тадашњег председника Југославије и његовој вештини вођења унутрашње и спољне политике.

Након промена и доласка нових социјалистичких власти, престиж и потпуни пад ауторитета земље у свету неминовно су се одразили и на пад улоге дипломатије.

И доласком нових, "октобарских", демократских снага, скоро да се, међутим, на плану учинка дипломатије није много шта променило. Целокупну спољну политику, па и дипломатију преузели су нови кадрови, које су тадашњи догађаји избацили, или су се, снагом политичке опције, сами са тим догађајима идентификовали. Многа челна места у појединим мисијама су по заслузи добили ти кадрови, али су се из тих мисија, увидевши своју неучинковитост, и пре рока враћали.

Због тога многа дипломатска представништва вероватно још и данас животаре, без ваљаних инструкција о правцима деловања нове земље и њених интереса у свету.