Фашизам, опет

Фашизам се вратио. Не као покрет, већ као помодан придев.

У  једном очигледном примеру од 7. августа председник Џорџ Буш осудио је "исламски фашизам" и додао да "они покушавају да га шире и путем напада на нас који волимо слободу".

Вероватно је било неизбежно ово спајање универзално прихваћеног термина за зао политички покрет двадесетог века, са именом једне светске религије коју данас велике силе новонасталог 21. века сматрају претњом. Отуда "исламофашизам" и његове варијације. (Више о овоме касније.)

Живимо у немарном свету, обележеним загађеним рекама, брдима отровног отпада,  штетним честицама у ваздуху који удишемо, а и језик нам је затрован, што грубим незнањем, што намерним изобличавањем.

Дана 20. октобра "фашистички" је још једном злоупотребљен као придев у најави разговора о статусу Косова у центру "Вудро Вилсон" у Вашингтону. Говорник Ветон Сурои, уредник приштинског дневног листа "Коха диторе", назвао је данашњу Србију "постфашистичком".

Одломак гласи:

"Често се заборавља (и човек мора да се подсети) да је садашњи контекст преговора, у ствари, између прошлости, као насилног распада Југославије током ратова и бомбардовања 1999. које је спречило Србију да спроведе покушај геноцида, и будућности у којој је Европа уједињена. У историјским оквирима говоримо о веома кратком временском периоду, углавном од 30 година, ако се узму у обзир наредних 15–20 година, када би могло да се заврши уједињење Европе, рецимо до Украјине, и ратови у Југославији који су се догодили деведесетих година. Ово, историјски гледано, не представља неки значајан период, нарочито у региону попут балканског, у ком су се смењивале империје. У оваквом контексту не сме да се заборави да преговарамо из позиције жртве са Србијом која је постмилошевићевска, постфашистичка држава, али не и демократска."

Пређимо преко његове тврдње о "покушају геноцида" (чак ни Хашки трибунал није дошао до тог закључка) и позабавимо се ближе његовим наводом да је Србија под Слободаном Милошевићем била фашистичка.

Сурои би морао да зна да то није тако.

Милошевићева Србија била је тек из комунизма изашла аутархија која није имала никакве везе са фашизмом. Сурои би то морао веома добро да зна, јер је и сам одрастао као члан југословенске комунистичке номенклатуре – његов отац је био амбасадор у Шпанији и Мексику за време Тита.

Исто тако, довољно добро је образован да зна да су Албанци много више нагињали фашизму, који су упражњавали под туторством италијанских фашиста и немачких нациста, него што су икада били наклоњени комунизму под Титом, или под Енвером Хоџом.

Сурои је чак на ово алудирао у колумни коју је написао за "Коха диторе", 2. децембра 1999, у којој је насиље етничких Албанаца над косовским Србима, које се дешавало током претходних шест месеци, описао као "облик албанског фашизма".

Кованица "исламофашизам" постоји још од деведесетих, али није ушла у свакодневну употребу све до 11. септембра 2001. Одмах после тога, Кристофер Хиченс, британски колумниста који ускоро треба да постане амерички, написао је за "Нејшен": "Бомбаши који су напали Менхетн представљају фашизам са исламским лицем."

Одатле је само корак био до "исламофашизма".

Овај термин није само оксиморон; он одаје дубоко незнање о природи ислама, али и фашизму.

Човек се пита како председник Буш и Кристофер Хиченс, чији су се очеви борили у последњем рату против сила осовине, могу да не обраћају пажњу на упадљиве супротности "исламофашизма". (У Хиченсовом случају могло би да се посумња да се понаша као уображени циник, за шта се и школовао у Оксфорду.)

У ствари, фашизам је био специјалност хришћанских земаља. И Мусолини и Хитлер склопили су споразуме о међусобном помагању са Ватиканом. Готово све европске земље имале су фашистичке политичке партије. Поред Немачке и Италије биле су на власти у Шпанији, Румунији, Мађарској и Хрватској.

Чак су и Сједињене Државе имале фашистичке покрете. Један, по узору на SS и са именом "Сребрне кошуље" (Silver Shirts), могао је 1934. да се похвали са 15.000 чланова, само годину дана после оснивања.

Исламске земље немају еквиваленте црнокошуљашима или чизмашима које су фаворизовали фашисти и нацисти. Оне немају химне "Horst Wessel Lied" или "Giovinezza", нити "свастику" или модерне симболе фашизма, као ни фирера ни дучеа да их хушкају на масовним скуповима.

Нити муслимани имају уврнуте везе са радничким покретима какве су на почетку имали фашисти. На крају крајева, Мусолинијев први политички положај био је на месту секретара социјалистичког синдиката у његовом родном Тренту, док се Хитлерова основна политичка организација звала Националсоцијалистичка немачка радничка партија. Толико о исламофашизму. Нека нестане у миру, а ми – хајде да политичке придеве штедљиво користимо, ако су нам уопште и потребни.

Бивши дописник "Њујорк тајмса" из Београда