О једноумљу и безумљу

Захваљујем господину Биљићу што ме изузетно поштује мада сам „очигледно у хаосу”, како истиче у свом тексту. Зашто сам ја у хаосу? Зато што „ванправним и здраворазумским аргументима” образлажем став о томе да јавни иступи министара морају бити у складу са државном политиком. Не знам како то здраворазумски аргументи могу да представљају пречицу за хаос, али – препустимо читаоцима да након његовог текста у овој рубрици виде и мој одговор, па да сами процене читаву ту ствар.

Поћи ћу од реченице г. Биљића у којој каже: „Чињеница је да америчка традиција нема никакве везе са људским правима у Европи, те да ни не може бити релевантна приликом процене да ли је законска одредба уставна или не”. Овде нешто не штима. Америка је, како сваки писмен човек зна, изграђена на филозофији француског просветитељства где се централно место даје човеку и његовим правима у томе! Нити се ја у свом тексту уопште бавим проценом уставности било чега. Једино што тврдим је да једна иста одредба не може истовремено да буде и уставна и противуставна, као што нам говоре (и потписују) угледни правници из ДСС-а.А да ли нека одредба стварно јесте уставна или није, о томе одлучује једино Уставни суд, и то је једино меродавно мишљење. Шта о уставности мисли неки адвокат, признаћемо, од малог је значаја за српску јавност (којој се у овој рубрици обраћамо).

На кључну поруку мог текста – да јавни иступи министара морају бити у складу са државном политиком, г. Биљић каже:  „Слажем се са ауторком текста да су различити ставови у влади недопустиви и тешко замисливи у савременим цивилизацијама”. Али ја се не слажем са г. Биљићем. У савременим цивилизацијама различити ставови не само да су допустиви него су и пожељни. Оно што је „недопустиво и тешко замисливо” јесте да се високи функционер јавно супротставља усвојеној политици владе. Зашто је то недопустиво? Зато што онда грађани добијају противречне сигнале о политици коју влада у ствари има намеру да води. Онда ће свакако изостати и ефекти које тим мерама намеравају да постигну. А због тих ефеката смо их ваљда и бирали, а не због тога да нам изводе неки ријалити шоу, а ми код куће да навијамо и да се стављамо на нечију страну! У наставку цитиране реченице каже како „...никоме не пада на памет да министру забрани јавно изражавање свог мишљења, или још горе – да му ограничи слободу мисли“. Овде г. Биљић пориче важење основног принципа обављања јавне власти, а то је деперсонализованост носилаца јавних функција, дакле, потпуна одвојеност функције и особе која је врши! А пошто функција нема своје мишљење, свако изношење личног става свакако да представља повреду овог принципа! Онај део који се односи на ограничавање слободе мисли не могу ни да коментаришем, јер је потпуно бесмислен. Како бисте ви правници рекли, овде је немогуће утврдити чињенично стање, то јест, открити шта неко у ствари мисли, тако да ово чак ни Хитлер ни Стаљин нису ни покушавали да спроведу, па куд бих ја то сада заговарала?

Ни процена г. Биљића о томе да се Закон о влади неће поштовати није се показала тачном. Чаршија већ бруји о томе да су два члана владе одустала од интервјуа за лист „Данас”, што ће рећи да се овај тек усвојени закон – поштује. Мада ми заиста није јасно како су министри смели да одустану од интервјуа, то је ипак скандалозно, зар није било боље да су се мало распитали која је то политика владе коју би требало да спроводе и због које их плаћамо, па да нам то саопште?

Бисер, по обичају долази на крају. „Морам да приметим да је управо завршни коментар текста професорке Поповић (о самоуправљању) погубан за демократију у Србији”. Нисам знала да судбина српске демократије може да зависи од нечијег коментара у рубрици „Погледи”. Благо ,,Политици”, шта друго да кажем, знали смо ми да ће она једног дана далеко догурати!

професорка Економског факултета БУ, чланица ЦЛДС-а