Читајућа мисија

„Да бисте побегли из луднице – морате претходно доспети у њу”. Овде је одавно испуњен први услов. Захваљујући конзилијуму добродушних психијатара у Мастрихту је одлучено да се помогне и око овог другог. Планови високообразоване, полуобразоване и необразоване млађарије своде се на бег из санaторијума. „Бели шенген” је схваћен као бели чаршав чији је један крај везан за претестерисану решетку прозора клинике, а други се њише неколико педаља изнад уредно подшишаног плавог травњака украшеног белим петокракама. Међутим, то је веома лимитиран аусвајс који не омогућава рад на бело нити задржавање дуже од 90 дана! Обична дозвола за туризам! Ал’ омладина не би била омладина кад не би била пуна планова! Наћи ће неку особу супротног пола са којом ће стати пред матичара! Неки послодавац ће толико бити очаран њиховим знањем и умећем да ће залегнути код ондашњих власти све док не попусте и кажу: „Остани, брате!”.

Наше племенске главешине потписаше уговор о реадмисији а омладинци и омладинке наивно се надају да их оданде неће слати у „читајућу мисију” по Србији (Re-ad мисију). У ствари, нису они наивни. Ако би напрасно почели да верују да ће једног лепог дана и овде бити боље – то би се граничило са аутизмом или барем регресијом типа „Деда Мраз постоји!”. Неки злуради шоумен изврнуо је чувену Штимчеву реплику из Кустиног филма те буквално сваког дана у сваком погледу све више назадујемо! Пре свега у међуљудским односима! У осмесима на лицима људи на улицама! У испољавању позитивних емоција!

Управо због тих осмеха и опуштености са којима сам се уназад двадесет година сретао свуда само не у свом родном граду и припадајућем му пашалуку и ја имам неодољиву жељу да се једном за свагда иселим одавде! Да се отиснем ка некој новој домовини у којој формирање петочлане породице није немогућа мисија. Ми данас ни честиту обалу више немамо?! Кад кажем честиту, мислим на широку, плаву, на чијој супротној страни не видиш копно и шибље већ само несагледиво небо. И ту обалу смо, негде успут, успели да изгубимо! А недостатак плаветнила и реципрочна доминација сивила – и те како утиче на расположење поданика! То сваки добар владар зна! И строго пази да се не деси „Хоп... – нема обале!”.

У мојим силним вишегодишњим анализирањима, проучавањима, распитивањима, претраживањима, упоређивањима и вагањима типа „где се за стално настанити и никад се не вратити”, поглед на бесконачну азурну воду која се спаја са светлоплавим небом увек је заузимао изузетно важно место. Једнако важно колико и поменути осмеси. Питомост и добродушност популације, потезање аргумената уместо пиштоља, спремност на дијалог а не на међусобно сакаћење – од круцијалног су значаја приликом избора сународника! Природност, спонтаност и спремност на игру, као и одсуство срачунатости у комуникацији са супротним полом – такође је у самом врху моје вредносне скале! Могућност професионалне реализације као и пристојан живот од поштеног креативног рада – одмах је иза тога! Редослед вас чуди? Љубав и поштовање важнији од славе и новца?! Па, јесу! Медицински доказано! Али овде ни тога више нема! Само некакви компромиси, интереси, калкулисања, улизивања...

Дуго сам се питао због чега и поред тако минуциозног геополитичког проучавања не могу на карти да пронађем земљу у коју бих се истог трена иселио? Тек пре неки дан схватих да желим да емигрирам у земљу у којој сам се родио! У добру стару Југу из седамдесетих година прошлог века! Да! У ону озлоглашену, комуњарску! Уз неке ситније замерке, у тој фантомској држави која сада егзистира само у меморији неколико десетина милиона људи – углавном је постојало све што сам набројао! Управо тим редоследом! Ако ико зна за неку сличну, азурну, са питомим насмејаним становницима – нека ми хитно достави географске координате...

драмски писац и филмски редитељ