Звер остаje у кавезу

Уз страшну спрегу природних стихија, Јапану је ових дана претила и нуклеарна катастрофа. Иако је тек започео процес нормализовања, имамо довољно разлога, а није ни прерано, да уочимо неке поуке, које ће сасвим сигурно обојити наредне године у концепту технолошког света.

Показало се да су реактори, изграђени за максималан земљотрес од седам, успешно издржали готово девет степени. Услед цунамија, изостало је напајање сигурносних система струјом, па је рутинско хлађење језгара заустављених реактора и базена са ислуженим горивом постало огроман проблем. Дошло је до прегревања и делимичног оштећења горива и настанка водоника – „праскавог гаса”, који је експлодирао при изласку из челичног реакторског суда и челично-бетонског примарног реакторског контејмента. Код три реактора су разорени секундарни контејменти (на врху реакторске зграде).

Уследили су дани велике борбе особља електране за обуздавање удеса и заштиту околине. Стиче се утисак да су се водеће светске нуклеарне институције и медији тркали у „катастрофичарским предвиђањима”, што у најмању руку изазива непријатан осећај. Удес још није ни достигао алармантне границе, а већ је владала општа трка у предвиђањима све катастрофалнијих сценарија. То је збуњивало, јер су све познате чињенице и сви поступци особља на електрани били у сагласности и нису давали разлоге за толику панику. Срећом по позитивно оријентисани део света удес је уведен у смиреније токове.

Једна чињеница је већ јасно уочљива: Јапанци су дали све од себе, да у условима коинциденције две енормне природне катаклизме предузму све мере за савладавање удеса, а да при томе нису изложили ни становништво, али ни особље, претераним дозама, тако да међу толиким хиљадама жртава није било ниједне нуклеарне.

Друга важна чињеница указује на велику одговорност јапанске државе и пословних људи, јер је заштита становништва и особља била све време изнад интереса спречавања материјалне штете. Иза себе имамо многобројне примере приоритета политичких и финансијских циљева у нуклеарним удесима, па је оваква одговорност Јапанаца велико охрабрење за будућност технолошког света.

Удес Фукушиме је дефинитивно показао да се хаварија попут чернобиљске не може поновити на водом хлађеним енергетским реакторима. Иако се ради о старим реакторима америчке фирме „Џенерал електрик”, сви су изгледи да удес неће битно превазићи последице удеса реактора америчке фирме „Вестингхаус” на НЕ Острво три миље 1979. године.

Као и увек, испоставило се да су природне катастрофе непредвидљиве. Ни сигурносне анализе у НЕ Фукушима очигледно у томе нису успеле, али је особље показало да је постојао систем поступака који је обуздао последице те непредвидљивости. А нуклеарни удес није био последица проблема у примарним већ у секундарним системима.

Ових дана изречена су многа питања од значаја за будућност нуклеарки, а било је и брзоплетих одлука које највероватније неће бити спроведене. Удес ће се годинама анализирати и сигурно ће довести до техничких побољшања и чвршћих сигурносних мера у свим технологијама. То ће сигурно довести до поскупљења нуклеарних електрана.

Нуклеарка јесте „звер у кавезу”, па би било боље имати „питомо говече” уместо ње. Нажалост, темељне анализе показују да су такве алтернативе нереалне. Удес у Фукушими ништа ту не може да промени, али је показао: „Звер је остала у кавезу”. Јапан је данас произвођач побољшаних верзија реактора „Вестингхауса” и „Џенерал електрика” и потенцијални градитељ у САД и на Пацифику. Тешко је веровати да ће одустати од увелико зацртаног пута развоја.

Удес је показао и да Србији већ опасно недостају стручњаци за сигурност нуклеарки. Сваки месец кашњења у обнови оваквих кадрова (док још постоји кадровски потенцијал дијаспоре и пензионисаних стручњака), гарантовано ће довести до веома скупих последица по државу Србију.

*Енеконит центар, Београд, вишегодишњи сарадник Института за нуклеарне науке „Винча“ (сада у пензији)