Обама под ватром критика

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У околностима када је све очигледније да ће, упркос најавама да САД команду у либијској интервенцији ускоро препуштају савезницима и да ће у тој акцији задржати само „ограничену улогу”, улазак Америке у трећи рат у једној муслиманској земљи постаје и врућа унутрашња тема.

Као и раније у сличним ситуацијама, Барак Обама је постао мета вербалне ватре једног броја конгресмена, републиканаца, али и неких из редова његове партије, који сматрају да је прекорачио своја уставна овлашћења, јер за рат није тражио конгресно овлашћење.

Најдаље је отишао демократа из Представничког дома Денис Кучинић, који сматра да је Обама начинио прекршај који је довољан разлог за покретање „импичмента”, процедуре опозива. Овако екстреман став нема међутим подршку, јер је Кучинић, који је неуспешно настојао да задобије подршку своје партије за председничку номинацију 2004. и 2008, познат као политичар који лако (и неуспешно) призива импичмент: то је захтевао 2008. и против председника Буша.

Реакције конгресмена су у ствари само ехо ранијих спорења истим поводима: ко одлучује да ли ће Америка с неким да зарати (рат је по дефиницији сваки оружани напад на неку суверену земљу). У овом случају, дилема је и да ли је покриће Савета безбедности било довољно?

Ова врста сукобљавања законодавне и извршне власти траје у ствари већ више од два века, још од времена Џорџа Вашингтона. Недоумице проистичу из уставних одредби по којима је објава рата у искључивој надлежности Конгреса, али је у исто време председник је врховни командант, који, према модернијим тумачењима, сагласност за рат може да затражи и накнадно.

У овом случају, Конгрес је, како тврди Бела кућа, „консултован”. Обама је затим овој институцији после почетка интервенције, у законском року од 48 сати, послао и писмо у којем објашњава природу и циљеве америчког војног ангажовања.

Конгрес је експлицитно одобрио ратове у Ираку и Авганистану, резолуцијама донетим 2001. и 2002, али оне нису биле стриктне објаве рата.

Сенатор Ричард Лугар, републиканац из Индијане, сматра да је председник требало да боље објасни намере у Либији. Његова партијска колегиница Илеана Рос Лејтинен, са Флориде, позвала је Обаму да се овим поводом обрати заједничком заседању оба конгресна дома.

Конгресмен Хауард Мекоен, републиканац из Калифорније, председник Комитета за оружане снаге у Представничком дому, изражава забринутост због „недефинисаних кључних политичких циљева” Америке у либијској експедицији, и упозорава на ризик од „заглављивања САД у хуманитарној мисији чији домети и трајање нису још познати и у овом моменту не могу да буду контролисани”.

Једна од кључних личности у Конгресу, председавајући Представничког дома Џон Бејнер, републиканац из Охаја, сматра да су досадашња Обамина образложења о разлозима за улазак у рат била недовољна, и даје неопходно да он пружи више информација „о нашој мисији у Либији како да се она оствари”.

Главне недоумице овде изазивају Обамини учестали позиви да Гадафи мора да оде, а да се при томе не предочава како то да се обезбеди.

Председник има, међутим, и оне који га подржавају. Међу њима је и републикански сенатор Ричард Дарбин из Илиноиса, који изјављује да је Америка требало да се војно ангажује против „окрутног и бруталног диктатора” као што је Гадафи.

Занимљиво је да му је подршку пружио и према њему стално критичан „Волстрит џорнал”, који у данашњем коментару поручује да би, да није било интервенције, „Бенгази постао Обамина Сребреница”.

У позадини конгресних гунђања јесу и бриге око тога колико ће нова ратна авантура да кошта. Према анализи Си-Ен-Ена, САД су само за испаљивање крстарећих ракета„томахавк”  по либијским циљевима потрошиле 225 милиона долара, знатно више од процене од око сто милиона која је досад била у оптицају.

Пошто се наметање зоне нелетења од стране Обамине владе описује као „заједничка акција”, овдашњи аналитичари мало цинично констатују да је то „заједничко” углавном америчко. Од 124 лансирана „томахавка” – само два су била британска.

Амерички трошак успостављања зоне нелетења могао би да достигне и 800 милиона долара, а да њено одржавање потом захтева 100 милиона недељно, према рачуну Центра за стратешке и буџетске процене. Само замена једног борбеног авиона, који је пао, како се тврди због механичког квара, коштаће између 100 и 150 милиона. Гориво за сат летења једне такве летелице испоставља рачун од 10.000 долара.

Иницијатива председника Боливије Ева Моралеса и неких руских појединаца, као што је Владимир Жириновски – да Обама врати Нобелову награду за мир која му је уручена почетком 2010 – овде није добила иоле значајнији публицитет.

М. Мишић