И из грешака у несрећама се учи

Ова катастрофа у Јапану је вишеструка. То није само земљотрес, није само цунами, није само нуклеарна катастрофа него је све то заједно, а још и еколошка и економска катастрофа. У ширем смислу, реч је о читавом ланцу узрока и последица који се не дају изоловати и свести на један појединачни догађај.

О томе колико су Јапанци успели током деценија да се боље организују и припреме за земљотресе показали су неки њихови прорачуни. Почетком прошлог века у Токију је, наиме, био земљотрес у којем је страдало око 140.000 људи. Према поменутим прорачунима, потрес исте јачине на истом простору данас би донео – седам хиљада жртава. Толико су у Јапану протеклих деценија радили на заштити зграда и других објеката да су се у великој мери оспособили за живот уз овакве катастрофе.

На нашем терену, овде у Србији, најчешће природне катастрофе су поплаве, а у мањем обиму земљотреси, клизишта, пожари... Проблем је код нас у томе што нисмо успели да упоредо са урбанизацијом и насељавањем градова улажемо и у мере заштите. Овде имам у виду пре свега дивљу градњу која не подлеже контроли. Јер процењује се да је само у Београду и околини више од 200.000 стамбених и других нелегално изграђених објеката. Штете од јачег земљотреса у таквој средини су неупоредиво веће него тамо где се прописи поштују.

Други проблем карактеристичан за нас је у томе што из катастрофа не извлачимо одговарајуће поуке. Тако да кад се овде догоди неки земљотрес, интересовање за ту несрећу и проблеме становништва постоји извесно време, али оно брзо нестаје ако се суочимо с неком другом непогодом, рецимо поплавом.

Такве несреће код нас обично прати и одсуство информација неопходних угроженима. То су елементарне информације. Међутим, шта се прошле године догодило у Краљеву? Телевизија, као основни извор информација, Краљевчaнима је у том тренутку била недоступна, јер они су били изван својих домова. Али обавештавања преко мобилних телефона није било, ни преко мегафона, транзистора. И утисак је да нико не ради на томе да се из краљевачких негативних искустава извуку поуке за неке сличне ситуације.

Наш проблем су и лоше комуникације међу људима, неорганизованост, неодлучност. То је, рецимо, дошло до изражаја и у једној не тaко давној несрећи на жабаљском мосту, кад је аутобус слетео у реку. Тада се показало каква је несарадња између надлежних органа и колико се због несарадње губи драгоцено време, а и поверење грађана. Јер на једној страни су биле породице које су ишчекивале информације о судбини настрадалих, док су они који су водили потрагу за аутобусом у набујалој Тиси и полицијска ронилачка јединица, чији су припадници били изложени опасностима, неколико дана чекали на дизалицу и другу опрему. Исто тако, неодлучност у прихватању помоћи у механизацији која је понуђена из Мађарске додатно је допринела компликацији ситуације.

И после земљотреса у Краљеву, када је регистровано неколико хиљада порушених објеката, настао је проблем с комисијама за процену штете. Јер у једном тренутку требало је формирати велики број ових екипа, а месец дана после земљотреса по Србији су их још тражили. Краљевчани су их чекали иако су тек после извештаја комисије могли да добију одговарајући грађевински материјал. После земљотреса оштећенима је сваки дан важан, а неки од њих су веома дуго чекали на процену штете.

У свакој несрећи код нас се исказује солидарност са унесрећенима, али показују се и слабости у организацији, само што ми на грешкама не учимо.

Ипак, ситуација је у том погледу боља откад је (2009) донет Закон о ванредним ситуацијама. У том закону су прописане обавезе и права надлежних државних али и локалних органа, као и предузећа, установа итд. На основу процене угрожености они су дужни да сачине планове заштите и спасавања и да те планове ускладе с плановима ширих заједница. Сада је у току доношење подзаконских аката који треба да разраде законска решења. Закон о ванредним ситуацијама се заснива на децентрализацији, тј. општине су главни организатор и реализатор акција заштите. У општинама најбоље знају где су код њих највеће опасности и чиме све располажу да би се заштитили. У Јапану су, на пример, у таквим ситуацијама веома активне разне волонтерске организације које показују висок степен солидарности. Забележено је чак да је после земљотреса у Кобеу 1994. једна гангстерска организација несебично радила на пружању помоћи становништву.

Професор на Факултету безбедности БУ