Слаба зарада на опанку

На сајму туризма у Београду били су представљени и сувенири Србије. Нормално, опанак је заузимао посебно место. Златко Радосављевић из Милошевца их још ради на начин како се то некада радило само што је старом опанку додао и модерне опанке у облику мушких и женских сандала и мокасина.

„Ђон је од телеће коже, а горњи део се прави од козје опуте“, почео је причу Златко. „Све се ради ручно па је производња спора. Рецимо, да бих урадио пар сандала потребан ми је цео дан. До скора ми је помагао отац, али он више не може, остарио је. Имам још два мајстора али су и они већ прешли седамдесет пету. Млађи не желе да уче овај занат јер се слабо зарађује. Цена сандала је од 2.500 динара до 3.000 што зависи од броја. На крају ми остане око 500 динара, а то је за млађе људе мало. За сувенир опанак треба више од једног сата рада а продаје се по цени од 100 динара. Што је још горе народ има све мање пара па и продаја по овим ниским ценама иде лоше“.

Муку са продајом сувенира муче и они који су победили на конкурсу за званични српски сувенир који је прошле године расписало Министарство економије и регионалног развоја. Победила је екипа из редизајн студија „Штап и канап” која је трагајући за новом идејом дошла до закључка да је невероватан успех наши спортиста идеалан да се преточи у сувенир. Жеља за игром се најлакше спроводи са лоптом као реквизитом па нови сувенир Србије представља пет лопти из различитих спортова спакованих у домино кутију.

„Са овим сувениром ишли смо на Светски сајам туризма који се прошле године одржао у Шангају“, објаснио је дизајнер Марко Црнобрња. „Србија је последњи пут била на том сајму пре 110 година. Приказали смо две верзије сувенира – класични и ексклузивни. У класичном пакету је пет лопти од сирове гуме и кошта 15 евра, а у ексклузивном је пет лопти позлаћених са 24. каратним златом и то кошта око 100 евра. Ових дана нам из Кине стиже 2.000 комада али нам се појављује проблем продаје. Препуштени смо сами себи. Надали смо се да ће тај производ наши политичари даривати својим колегама из иностранства, да ће клубови бити заинтересовани за овакав сувенир, да ће се он наћи на многим манифестацијама... Међутим, ми немамо праве контакте, ни у политици ни у спорту, па ће нам очигледно најтежи део бити да уновчимо нашу идеју“.

На сајму туризма у Београду Туристичка организација Смедерево приказала се са око 70 различитих сувенира. Објаснили су да се од њихових сувенира највише продаје биста и фигура деспота Јерине коју подједнако купују и домаћи и страни туристи. На њиховом штанду било је и подметача, шоља, чаша, чутурица, блокова за писање.

Туристичка организација Зајечар донела је сувенире који се праве искључиво од природних материјала. Тако је били лепих футрола за флаше од јуте, као и ковчежића за накит, рамова за слике од дрвета. Посебно су интересантни били сапуни од маслиновог и палминог уља спакованих у картонске или глинене кутије. Цена сапуна је била од 100 до 450 динара. Туристичка организација Бор од сувенира донела је керамичке фигурице сељака и чобана, домаћих животиња, посуда а цене су биле од 100 до 1.000 динара. Удружење грађана Радиност са 25 чланова представили су се са етно мотивима као што су шајкача пепељара, опанак свећњак, пегла за пеглање као кутија за накит... Скупштина општина Власотинце и Друштво за очување културе и традиције вароши власотиначке „Тамјаника” донели су осликану грнчарију у облику амфора, посуде за накит, држач за оловке дедовина као званичан сувенир Власотинце...

На сајму није било посебног штанда са шајкачама, али их је било на појединим штандовима и врло брзо су се продале. Купују их углавном странци и млађи Срби. Проблем је што шајкаче у Србији праве још само тројица занатлија.

Гордана Чановић