Пајаци на сцени и у животу

После низа неуспешних и полууспешних поставки, присуствовали смо у београдској Опери солидно припремљеној премијери Леонкавалових "Пајаца", представи која се могла без муке и нервозе пратити.

Пламен Карталов као гост редитељ, није показао измаштаност виђену у "Љубавном напитку" и "Слепом мишу", али је у коришћењу ротационе бине и, посебно у разигравању Душана Плазинића у насловној улози, постигао и драматику и убрзани ток представе. Сценографија је била уобичајена, са сценом на сцени, али су костими (хористи су обукли што су имали код куће) иако комбиновани од свих векова и стилова управо донели известан свевременски оквир причи која, пошто је из живота и истинита, може да се догоди увек и свуда. Веристичке елементе и музике и драме исказао је и диригент Дејан Савић у пренаглашавању оркестарског звука са којим су се певачи борили. Нигде пијана, нигде широке динамичке лепезе!

Штета је што се правила пауза после Интермеца, јер смо његову лепоту пречули. Много истих сценских радњи (отварања и затварања ормана, посебно лежећи певачки подухвати) оптеретило је вокалне партије. Душан Плазинић (Канио, Пајац) показао је драмске акценте посебно у средњем регистру, као и веома сугестивну глуму. И костим и маска Пајаца били су допуна трагичном лику.

Сузана Шуваковић-Савић (Неда, Коломбина) у правој улози, адекватној њеним гласовним и глумачким способностима, одличне вокалне интерпретације, запањујуће дикције, познавања и разумевања текста.

Миодрага Д. Јовановића (Пролог, Тадео) требало је пустити да своју прву арију испева неометано и статично, јер је он и започео веома добро.

Најбољи утисак оставио је млади баритон Предраг Милановић који има велику перспективу. Један је од ретких који паралелно гради и концертну и оперску каријеру (одличан солистички концерт одржао је на Коларцу, а затим имао запажене наступе у "Боемима", "Љубавном напитку" и "Дон Ђованију"). Овога пута у улози Силвиа, заљубљеног младог сељака, и у глумачком, а нарочито у вокалном погледу испунио је сва очекивања, а љубавни дует са Сузаном Шуваковић-Савић био је и најлепши тренутак представе.

Љуба Поповић (Пепе, Арлекин) скоро до самог краја главне арије – успешан.

Очекујући гостовања на Кипру, ансамбл је ангажовао сценографа и костимографа Валентиноса Јозефа, као госта, који је између два чина направио огромну разлику, у првом не наслућујемо где се радња догађа ("увек и свуда") а у другом се веома потрудио да сцена на сцени изгледа раскошно, а јунаци комедије упадљиво, у јарким бојама, добрим маскама и костимима.

Оркестар под управом Дејана Савића заслужује детаљније полирање, а хорови, помало хаотични не само у кретњама на сцени већ (да ли због тога?) понегде и звучно неуједначени, разједињени, али су сопствено задовољство умели да пренесу публици.