Одлазак историјског председника

У тренутку када се много пре избора (18. април) тврди да је долазак градоначелника Београда Драгана Ђиласа на место председника Кошаркашког савеза Србије (КСС) готова ствар, и док неки то еуфорично најављују као крај свих проблема наше кошарке, заборавља се да су и они који предају „власт” ипак „нешто” радили и урадили.

Можда бивши кошаркашки репрезентативац Драган Капичић није био идеалан председник, али је после свега заслужио да му се каже – хвала! О томе колико је био деликатан тренутак кад се прихватио посла довољно сведочи то да осим њега нико није ни помишљао на то. Сви су, шта више, бежали од Сазонове 83 к`о ђаво од крста. Додуше, и сада је само један кандидат, али су разлози другачији: оног тренутка кад је први пут изговорено име Драгана Ђиласа утихнуле су све полемике...

Систем без ауторитета

Неписано је правило да су за успех на терену најзаслужнији, овим редом: играчи, тренери, организација. У Капичићевом мандату освојено је 11 медаља (седам злата и по два сребра и бронзе) од чега је најважнија једина сениорска – сребрна на „Евробаскету 2009” у Пољској – прва на великим такмичењима после Светског шампионата у Индијанаполису 2002, када смо били прваци.

Свој мандат је почео дебаклом на Евру 2007. у Шпанији (деоба последња четири места) за шта је најодговорнији Стручни савет који је свесно послао на гиљотину селектора Славнића. Вујошевић је тада отворио састанак дизањем руке: „Ево, нека се зна, ја први гласам за Моку“! Дигоше руку и сви остали, чак и најљући Мокини непријатељи, пожелеше му све најбоље и оставише га да саставља репрезентацију од оних ретких који желе да играју за њу и оних још ређих који нису марионете својих клубова...

Капичић је грешио што се често мирио с неким стварима с којима се дубоко није слагао, што није лупио шаком о сто кад су се преко ноћи мењале неке одлуке за које су сви дан раније гласали (као оне око регионалне лиге). У таквим ситуацијама се подноси оставка, али он није хтео да изневери оне који су гласали за њега (изабран једногласно). И сам је знао да је на недостатак ауторитета био осуђен у старту, због Статута КСС по коме је председников глас вредео као и сваки други.

Кад је постао први, историјски председник кошаркашког савеза у држави Србији, ствари су изгледале прилично црно. У оном муљу од нездравих односа и неповерења међу клубовима (и врапци на грани знају да они управљају савезом), где је свако са сваким водио тихи рат, где нико никоме није веровао, тражио се човек који ће да смири страсти, за кога ће сви ставити руку у ватру да нема задње мисли и да неће вући ни на чију страну. Зато су сви гласали за Капичића.

Његова звездашка прошлост није била препрека, тим пре јер се знало да већ дуго не одлази на Мали Калемегдан. Важио је за неутралца. За Партизан је био идеално решење, као одбрана од Небојше Човића (ФМП) који је „црно-белима“ највећа претња откако је Звезда саму себе обезвредила. Парадоксално, „црвено-бели“ су највише потонули у време док је на челу КСС био њихов најбољи стрелац свих времена...

Није тајна да на управним одборима последњих година главну реч воде Партизан (Предраг Даниловић) и ФМП (Небојша Човић). Ниједна идеја на може да прође док је они не аминују. Од њих највише и зависе шансе сваког потенцијалног кандидата за председника, а недавно су управо они дали почетни ветар у леђа Ђиласу. Пошто Партизан већ извесно време нема свог кандидата, у старту му је битно да Човић не буде председник, а он би, иначе, био добро решење.

Само да су стигле премије...

У таквој ситуацији, као волонтер и председник који по статуту не може да саставља свој тим сарадника (на скупштини никако није могао да прође мандаторски систем, јер је свима одговарало да се кошарка води без велике моћи) Капичић је радио онако како је једино и могао. Репрезентације нису трпеле, а по признању селектора и играча имале су одличне услове за припреме. Међутим, нису обезбеђене паре за плату селектору и премије играчима, што и није горући проблем. Да је Капичић то успео, вероватно му данас нико ништа не би замерио. Знало се и пре да није мајстор за прављење пара, али отежавајућа околност били су светска економска криза и катастрофално наслеђе (приче да је изгубљен култ репрезентације, селектори који јавно сваљују кривицу на играче, катастрофални резултати на великим такмичењима, клубаштво, перфидно избацивање Боре Станковића из трке за председника КСС...). Ко би још улагао у такву организацију...

Капичић је, ипак, својим примером показао како се треба опходити у време највеће кризе. Као волонтер на челу кошарке, окружен онима који лепо живе од ње, пристао је на уговор по коме му је био плаћен само мобилни телефон (увек доступан за новинаре, чак и кад је знао да га чекају непријатна питања) и дата на коришћење златна платна картица. А за четири године он је с те картице скинуо свега сто евра и то не због себе већ да би платио хотелски смештај једном члану руководства КСС.