Самоубиства младих

Недавни заједнички покушај самоубиства две младе девојке које су скочиле са панчевачког моста у Дунав отвара нека важна питања за наше друштво.

Прво питање је зашто и на какав начин се дешавају самоубиства младих? Самоубиства младих јесу и чин аутодеструкције, али и чин одбацивања друштва и социјалне средине коју млад човек доживљава као отуђену стварност од својих жеља, могућности или потреба. Истраживања обављана низ година недвосмислено указују да постоје одређени ризични фактори као што су: усамљеност, алкохолизам, осећање бесперспективности, смрт блиских чланова породице, љубавни конфликти, искуство самоубиства у породици, изолација од средине, душевна болест, употреба дрога итд.

Најчешћи начини извршења самоубиства младих су тровање, употреба ватреног оружја, бацање под воз а последњих година и скокови са мостова или зграда.

Догађај са панчевачког моста указује на „нова места” најава аутодеструкција, а то су Интернет, друштвене мреже, Фејсбук и СМС-ови. То говори о вапају за помоћ усамљених, социјално одбачених и лично несрећних младих особа у виртуелном животу који остаје као једина спона са реалним друштвом. Неки покушаји или најаве самоубиства који се дешавају на Бранковом мосту у Београду показују и ефекте имитације других али и савремени дух времена оличен у култури спектакла и опште деинтимизације. Ипак већина најава ових „самоубистава са моста”, а које некада спрече разговором пролазници, јесу типичан „позив у помоћ” и вапај за смислом постојања.

За разлику од одраслих, обележја младих који покушавају самоубиство је да се на тај чин одлуче много брже и „импулсивније”. У једном истраживању младих који су покушали самоубиство и били због тога хоспитализовани, на питање колико времена сте размишљали да покушате самоубиство пре самог чина, одговори су били следећи: око 44 одсто је изјавило да је то учинило без већег размишљања и у тренутку личне акутне емотивне кризе, око 27 одсто је рекло да је размишљало до три сата, око 23 одсто је размишљало око три дана, само око седам одсто је размишљало да почини самоубиство више од три дана.

Наравно да се свако самоубиство и свака смрт не може спречити. Али исто тако је и велика заблуда да када неко намерава да изврши самоубиство то средина не може да осујети. Присутне су и друге заблуде: да млади који причају о самоубиству, никада то не покушавају или не остваре; да се покушаји самоубиства и извршење самоубиства дешавају без упозорења; да се депресија и самодеструктивно понашање ретко јављају код младих итд. Ове заблуде утичу на то да средина не препознаје младе којима треба помоћи. Зато међу наставницима, па чак и родитељима оних који су покушали или извршили самоубиство, видимо неверицу и чуђење: па како се то десило, ништа нисмо приметили?!

Све ово отвара питање шта чинимо као друштво у спречавању самоубистава младих? Чинимо мало тога. Бавимо се последицама. Остављамо број телефона показан рефлекторима испод Бранковог моста за оне који већ прескоче његову ограду. Превенцијом се баве малобројне невладине организације, а не организован систем државе. Медији својим сензационалистичким извештајима о самоубиствима више делују подстичуће него спречавајуће на самоубилачке акте код оних особа које су у ризику.

Нашем друштву је неопходна системски урађена национална стратегија превенције поремећаја понашања младих, па и суицидалног понашања. Јер ако мислимо да је цео проблем овог друштва само у економији и да је превенција скупа, онда смо ми друштво у великом неспоразуму. Чему и развијено друштво, ако икада и „економски заличимо” на развијене европске државе, ако не разумемо да је човек пре свега социјално биће и биће смисла а тек онда хомо економикус.

Професор социјалне патологије на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију БУ