Није свака шанса гол, али...

Утакмицу против Естоније (1:1) вероватно ћемо памтити по томе што нам је у на самом крају признат гол, па онда поништен. Ишчуђаваћемо се какве су то судије и, по потреби, налазити задњу намеру у њиховој одлуци, која је, на крају крајева, ипак била правична, јер је наш играч заиста био у офсајду.

Разуме се, питање зашто помоћни судија није одмах показао да је Пантелић пре времена утрчао иза задње линије естонске одбране има сврху. Али, само као очигледан пример судијама, садашњим и будућим, да им је посао да правовремено пресуђују.

Што се тиче наше репрезентације, а и нашег фудбала, много би било корисније да се позабавимо тиме зашто наши играчи нису искористили шансе за које се каже да су стопостотне. На пример, Тошић и Јовановић. Да је бар један од њих дао гол победа би била наша, чиме бисмо стекли опипљиве изгледе да се идуће године нађемо на Европском првенству у Пољској и Украјини.

Указивање на овај проблем не треба схватити као покушај да се кривица за то што смо остали без два важна бода свали на неког од двојице играча, којима се није посрећило да шансу претворе у гол. Уместо расправа о ономе на шта не може и не треба да се утиче, као што је суђење, било би боље да се извуку поуке како да таквих промашаја убудуће не буде.

Ми немамо такве играче какви су били Панчев, Сантрач или Прлинчевић који су и без шансе давали голове. Некадашњи нападачи су умели да изненаде голмана, рецимо, променом путање лопти. То су они случајеви кад гледаоцу изгледа да она мили ка гол-линији, али чувар мреже је на кривој нози и никако не може да је стигне.

Расни стрелци су знали и да „припреме шут” што би, с обзиром на стање у коме је било игралиште у Талину (снег, клизаво), било и најпрепоручљивије да су урадили наши несуђени стрелци. Они су једноставно одмах пуцали и, на жалост, погодили голмана, уместо да замахну и на тај начин га приморају да отвори карте: да ли ће да се баци у страну и коју или ће да стоји у месту. Да су били присебнији ствар не бисмо имали сада за чим да жалимо.

Што се Тошића и Јовановића тиче могу да им се нађу олакшавајуће околности. Они нису класични нападачи, постизање голова им није основни посао, много се истроше на другим задацима, па кад се нађу у оваквој ситуацији нити им је глава хладна, нити имају ону занатску рутину како да поступе у таквим приликама. Али, поред праволинијског шута савремени играчи треба да овладају и суптилнијим решењима као што су лобовање, ударац са „задршком” итд. Давно је прошло време када се, рецимо, бековима гледало кроз прсте ако се не снађу у противничком шеснаестерцу.

За примљени гол, међутим, не може да се нађе оправдање. На страну то што шут није био од оних за које се каже да су неодбрањиви, па погодак иде на душу голману Бркићу.

Већи проблем је што наш „живи зид” није одиграо своју улогу, а како ће он бити постављен зависи од голмана и – тренера. Јер, мора да се зна ко стоји у њему и зашто. Такав наизглед ситан пропуст може скупо да кошта, као што је то платила Југославија 1968, у финалу Купа европских нација, односно Европског првенства.

„Плави” су у Риму водили с 1:0, а Италија је деловала немоћно да преокрене резултат. Међутим, девет минута пре краја је досуђен слободан ударац за домаћина. У „зид” је, да би га „појачао”, стао и центарфор Вахидин Мусемић. Али, ненавикнут да буде ту он се померио, створила се „рупа”, а несрећа је хтела да је Доменгини баш ту циљао, па је наш голман Илија Пантелић само погледом испратио лопту у мрежу. Наставак није дао победника, а два дана касније „азури” су, с освеженим тимом (петорица нових играча у односу на први меч, а код нас само једна измена) , победили наш физички и психички уморан састав с 2:0 и – ништа од наше титуле.

И. Цветковић