Мукотрпно формирање владе, борба за статус Косова, мистерија изнетих пара са Кипра, куповање факултетских диплома, Хашки суд… Све важне теме и значајне вести. Историјски преломи и дневнополитички  заплети. Хроника транзиције, у којој је све у покрету, у настојању да се одмакне од онога што је било и приближи ономе што желимо, али истовремено и све несигурно и неизвесно.А у том ковитлацу  су наш свакодневни живот, наша срећа или несрећа, наше наде, стрепње, бриге. Наше жеље, планови, очекивања – и наше љубави.

Како се општа искушења преламају у нашим појединачним судбинама? Чак и ако се не бавимо се политиком, политика бави нама. А коначна мера сваке политике је како људи живе. Да ли смо на време схватили да ништа више није како је било, да највише тога зависи од сваког од нас, да је ковање среће данас индивидуални, а не колективни подухват. Колико смо свему томе (не)прилагођени? Има ли у овом времену у сваком од нас – и за сваког од нас – довољно онога  најљудскијег: довољно љубави?

Необично питање које се по правилу не поставља: о интими се не дебатује јавно. Али ми јесмо прво заокупљени личном, а тек потом општим. Тежња за срећом нам је урођена, али срећа никад није достигнута: увек постоји следећа степеница. Срећа, такође, није срећа ако је не поделимо с неким: супругом, децом, братом или сестром, момком или девојком, пријатељем или пријатељицом – у сваком случају са неким до кога нам је стало и за кога верујемо да му је стало и до нас.

Ако смо реални, признаћемо да је главни круг лудила иза нас, да се у овај део света вратио разум. Не иде баш све како желимо и очекујемо, али ни сами не чинимо све што можемо да тако буде. Нисмо ни најбоље ни најсврсисходније организовани као друштво и држава да бисмо увећали онолико колико је то могуће бруто националну срећу и тиме подигли појединачни нето бољитак.

Али нисмо се ни довољно одмакли од траума историјских ломова. Још исувише често око нас су сведочанства о несрећама чији смо били виновници или жртве. Чак и ако се за моменат и одвојимо од тога, опет смо прекомерно запљуснути вестима о насиљу, претњама, конфликтима, неспоразумима…

Љубав у таквим околностима мора да буде колатерална штета. Волети неког и бити вољен, делити нешто с неким, заједно планирати и градити, помагати неком да расте и стасава – све је то много компликованије и теже ако нема довољно материјалне сигурности, посла за све који су вољни да раде, перспективе за талентоване, охрабрења за предузетне. Ако, другачије речено, није на месту јасан систем вредности, вера у сопствене моћи и способности, ако нема довољно колективног самопоуздања, опште толеранције, ако свет не разуме нас, а ми не разумемо свет.

Нема, опет, данас на планети друштва или државе у којој је све то у идеалној равнотежи, али је код већине оних са којима се меримо, или бисмо желели да се поредимо, много више склада између жељеног и реалног, очекиваног и могућег. Узмимо само један детаљ: чак 75 одсто младих, према једној вести, не напушта породични дом ни са 30 година, док се деца на Западу одвајају од својих родитеља већ са 18. "Продужено детињство" у Србији је све распрострањеније: финансијска криза, емотивна везаност и тешко налажење посла чине своје. "Осамосталити се и створити породицу данас је много теже… јбг живимо у таквом времену и друштву", написао је један од учесника у домаћем интернет форуму о браку и породици. "Данас људи улазе у брак да пробају како ће им ићи, а некада су то чинили са чврстом одлучношћу да им успе", одговорио му је други.

Све више "сигурних кућа" сигурно су индикатор да нешто није у реду. Насиља у породици има на свим меридијанима, криза институције брака није само наш феномен, али порасту овог тренда код нас сигурно доприноси и то што Србија држи европски рекорд у стопи незапослености.