Не вреди таленат ако немаш среће

Ђузу Стојиљковића затекли смо у договорено време како уз цигарету испија кафу, расположен, ведар, насмејан- што је реткост када је овај бард српског глумишта у питању. До Стојиљковића је протеклих дана било готово немогуће доћи. Узалуд смо „ковали завере” са његовом љубазном супругом Душанком да договоримо разговор, све док нам пре два дана није „дошапнула” да ће Ђуза у подне пити кафу у башти једног врачарског ресторана...

Од почетка  ове позоришне сезоне овај истински омиљен српски глумац имао је чак четири премијере: „Златно теле” у националном театру, „Елијахова столица” у Југословенском драмском позоришту и најновије представе Атељеа 212: „Господа Глембајеви” и „Отац на службеном путу” Абдулаха Сидрана у режији интригантног хрватског редитеља Оливера Фрљића.

–Срећан сам, верујте ми! Имао сам велику паузу у раду. Ово ме је мало повратило, иначе је моја Душанка имала муку са мном. Јао, кукао сам јој по кући: идем на представу! Ко ће сада да игра? Није ме ништа радовало, веселило. Мислио сам да више нећу играти, али Дино је био велики изазов, мотив, инспирација. Лагао сам када сам у представи говорио да имам 71 годину. Напунио сам 82, а те 1948. имао сам 18 година. Јесте било заморно, али за мене веома значајно и корисно. Не по резултатима него по начину рада… каже Ђуза Стојиљковић и додаје:

– И у овим годинама сам волео да радим. Једва сам чекао пробу, сада представу. Да ми се то раније догодило, био бих много задовољнији него данас, када сам старији. Дошао сам до нове спознаје о позоришту: да је глумац потрошна роба, добро, то је стара позната ствар, али да глумца поред талента, мора да прати и срећа. Ако је нема, не вреди ништа! Фрљић је захтевао да ја играм, а када је одлазио из Београда запретио ми је прстом и  рекао: видећемо се ми ускоро опет, прича нам расположени глумац.

Ђуза Стојиљковић тумачио је лик дечака Дина: надахнуто, суптилно, оригинално... По мишљењу многих Дино је његова животна улога, и поред тога што је током каријере остварио цео спектар занимљивих ликова.

За успех „Оца”, прича Стојиљковић, најзаслужнији је Фрљић који је посао одлично урадио. Он ми је рекао да не зна како би другачије поставио представу, јер је тражио отклон од тог времена и зато су неке његове сцене: цртани филм. Нереалне из виђења тог мог дечака Дина који је сада матор човек.

–Замислите само то време из 1948. године. Данас се на то време не би гледало тако. Било би и непријатно и тешко да је реалистично приказано. Представа је рађена филмски. Сцене су кратке, стално имате промену места, објашњава наш саговорник и додаје:

–Сидран је јако задовољан. Рекао нам је после премијере: „Плакао сам у себи, а плакаћу када дођете у Сарајево на гостовање”. Позориште је другачије од филма, телевизије. Филм је направљен и траје. Телевизијска трака је увек иста, али свака представа је посебна. Тог тренутка се догађа и никада више. То је занимљиво, вуче човека, немате пардона на грешку и погрешно тумачење, јер га не можете исправити. На филму можете да се враћате одређеном кадру колико хоћете, али у позоришту је живи судар са публиком. Одувек смо знали да је  публика завршни учесник у представи. Онда нам је пре неколико година један значајан редитељ на почетку рада рекао поразну ствар: „У овој представи вас публика уопште не занима”. То се коси са послом глумца. Ја никада не играм у свом стану. И тако је та представа прошла да по 50-100 људи изађе из сале. То је поразно…

На физичкој кондицији и виткости Ђузи Стојиљковићу би позавидели многи. Шетња га, каже, окрепљује, подмлађује. Свакодневно пређе по шест-седам километара. У свом маниру наставља да прича о позоришту, најновијим представама:

–Онај Македонац ( Никола Ристановски) је невероватан глумац. Гледао сам „Глембајеве” када је Раша Плаовић 1947. добио ту награду. То филозофирање је трајало четири и по сата. Јагош Марковић је решио „Глембајеве” за два сата и пет минута. Екипа игра сјајно. Та породица Глембај су праве барабе, почетак мафије. Ми то у Србији нисмо имали у то време. Покушали смо и мислим да смо у томе успели да свучемо те људе. Мислим да би Крлежа био задовољан када би нашу представу могао да види. Два пута сам бежао из Београдског драмског позоришта, исто тако два пута сам одлазио из Атељеа 212, јер се људи некако сроде, постану фамилија и приватно и на сцени. Немате могућност да видите како реагује глумац са којим никада нисте играли. Занимљиво је делити сценски енергију са новим колегом, као вероватно оркестру да свира са другим оркестром.