Политичари се плаше СМС генерације

Платформе за „живо мапирање“ су у кризним зонама оно што је магнетна резонанца у ургентном центру, док би обичне, папирне мапе могле да се упореде са рендгеном. Тако Патрик Мајер сликовито описује значај интерактивних мапа у кризним ситуацијама. Криза може бити политичка, социјална, или еколошка, тињајућа или бурна.

Лидер у области нових технологија, раног упозоравања и грађанског отпора, један је од гостију дневног програма Шер конференције која се одржава у Београду од 7. до 9. априла, у организацији „Стејт ов Егзит“ фондације и уз подршку ОЕБС-а. Пред долазак у Србији, пристао је да мејлом одговори на неколико питања.

Рођен је и одрастао у Африци, магистрирао међународне односе на Универзитету Коламбија, а на Флечер школи права и дипломатије треба да докторира на тему како приступ новим информационим и комуникационим технологијама мења расподелу моћи између репресивних режима и народних покрета.

Директор је за мапирање кризних догађаја у непрофитној компанија Ушахиди, специјализованој за развој слободног софтвера за прикупљање информација и интерактивно мапирање. Основана је за време кризе у Кенији, да би нажалост врло брзо имала пуно посла на Хаитију, у Чилеу, Египту, Тунису, Либији, Јапану...

Који су потенцијали нових технологија у кризним ситуацијама?

Оне нуде увид у то где се шта дешава више него што је икада пре било могуће. Мапе су се увек користиле у реаговању на кризне ситуације, али то су биле оне на папиру, у пе-де-ефу, оне које се не мењају и које само мали број људи може да направи. Данас стотине па чак и хиљаде људи могу да креирају живе мапе у реалном времену како би се схватило шта се где дешава. То људима омогућава да се повежу и брже реагују. Оне омогућавају угроженима да се међусобно повежу и помогну једни другима, јер владе често нису у стању да брзо помогну великом броју људи.

 Ушахиди је стартовао у Кенији. Да ли се сада користи у Јапану?

Званичници јапанске владе користиће „ајпеде“ са Ушахиди апликацијом да шаљу информације право са терена, а један од тамошњих оператера мобилне телефоније обећао је да ће позајмити 12.000 мобилних телефона волонтерима.

 Да ли ове нове алатке могу да се злоупотребе за ширење нетачних информација?

Да, као и све друге технологије. Али ове алатке могу да се користе за пречишћавање и проверу информација и гласина. Недавно сам се вратио из Киргистана са колегама из УН, где смо се уверили како вешто и креативно користе нове технологије. Прошле године у периоду међуетничке напетости и насиља ширене су разне гласине, посебно СМС-ом, како је хуманитарна помоћ затрована и да се врше напади на границу. Али грађанске групе су одмах на Скајпу отвориле групу за проверу информација. Чим би неко чуо нешто, просто би отишао на групу на Скајпу да провери, јер она чини релевантну и поуздану мрежу. Неко је после искористио своје контакте у медијима да разгласи даље, а у два града су и телекомуникационе компаније сарађивале тако што су слале СМС обавештења да су претходне поруке садржале неистине.

Да ли Фејсбук и остали друштвени медији подстичу политичко ангажовање?

Па, свакако могу да се користе за политичко ангажовање. Као што је рекао један египатски активиста, „користимо Фејсбук да закажемо протест, Твитер да координирамо, а Јутјуб да се покажемо свету”.

 Да ли мислите да се политички лидери данас плаше СМС генерације?

Да, то је разлог што многи ауторитарни режими укидају СМС и мобилне уопште, јер се осећају угрожено.

 А шта ако диктатори постану још окрутнији и нађу нове начине да пресеку Интернет и мобилне телефоне?

Мислим да ће активисти постати још креативнији и агилнији да заобиђу и ту информативну репресију. Као што смо видели у Египту, и кад је Мубарак навукао завесу на Интернет, било је још много информација које су се пробијале. Неки су користили дајал-ап, неки су фиксним телефоном јављали медијима шта се дешава. Постојао је и speak-to-tweet пројекат, који је Египћанима омогућавао да оставе поруку у говорној пошти, а онда би ту поруку неко из мреже превео и поставио на Твитер.

О чему ћете говорити на Шер конференцији у Београду?

О томе како људи уз помоћ нових технологија могу да покрену друштвене промене. На примерима Либије и Хаитија објаснићу како су се развијале информационе и комуникационе технологије.

Ј. Каваја