Колико пара, толико науке

Владимир Гречић је добро формулисао стање у науци у Србији са: "за науку – на дну листе" ("Политика" 11. октобар). Ја бих још додао да је наука не само на дну по улагању наше државе у научна истраживања, већ уопште и као државно-друштвени приоритет.

Нажалост, и овога пута није речено ништа ново. Наука у Србији већ дуго за политичаре представља јефтин декор. Међутим, ако сада ствар посматрамо са тачке гледишта како наша наука евентуално утиче на свеопште интелектуално здравље српске нације и њен респект у свету, онда без икаквог ублажавања и бирања атрибута који би то стање описали треба недвосмислено рећи: озбиљне науке у Србији уопште нема, и што је горе, што се код нас провлачи као наука – најчешће је безначајно, често лажљиво, погубно. Да поновим, погубно!

Наше тзв. врхунске интелектуалне институције, Академија и универзитети, а и запослени у њима, у некој пристојнијој држави тешко да би били примљени и за портире. Ако ни због чега другог, а оно по критеријумима пристојног понашања. Треба само присуствовати седницама научних већа факултета па видети у којој мери простаклук, примитивизам, псовке и сплеткарење представљају главна обележја таквих окупљања. Ту и тамо, и то више случајно, провуче се расправа о неком научном проблему!

Интелектуални кадар у већ поменутим (требало би да буду врхунске) интелектуалним установама највећим делом је испод сваког дозвољеног, минималног интелектуалног нивоа. Ситуација је више него мучна. С друге стране, такви и слични обично имају аргумент: колико пара, толико музике! Није нетачно.

Дабоме, неко ко иоле има интелектуални интегритет или осећа способност да нешто уради, неће се задовољити тиме да губи драгоцено време на безначајним, дугим, безвредним седницама на факултетима, у ректоратима, Академији. Млади људи немају, као Баш-Челик, три живота да би један могли да приложе на олтар интелектуалног безнађа у Србији.
Стога на питање Владимира Гречића какву стратегију треба направити да би се користили умови пореклом из овог поднебља, морамо бити реални и помирити се с чињеницом да, ако се овако настави, ти људи су за нас трајно изгубљени!

Па ипак, никад није било да некако није било! Подстакнут дивним, недавно посмртно објављеним разговором Цветка Лаиновића који сматра да "култура треба да буде по страни, изван политике", поновио бих исто и уз речи култура свугде додао и – наука!

Као први лек у лечењу науке у Србији треба – укинути Министарство за науку! Самим тим, одвојити науку од дневнополитичке манипулације, а уместо тога основати одговарајуће агенције. Агенције не би биле подложне политичким манипулацијама. Како, опет, лепо рече Лаиновић: "Политичари су само привремено интересантни и значајни, а самим тим и политика коју они спроводе – кратког је вијека. Док рецимо умјетник (научник) који својим стваралаштвом доприноси култури има трајно мјесто у историји".

Друго, можда најтеже, питање јесте како то све спровести? И за то већ има опробаног лека, а применили су га у НР Кини. То је једино могуће лечење, и све што је до сада учињено показало је спектакуларне резултате! Кина се већ после једва две деценије сврстала у водеће научне силе. У неким областима и велесиле! Како су то урадили?

Сасвим једноставно. Одвојили су велика финансијска средства из националног буџета! У нашем случају, то би за почетак требало да буде бар десет пута више новца за науку него данас! Затим, а то је најважније, позвали су све у Кини или дијаспори да конкуришу за научне пројекте које ће рецензирати најугледнији међународни непристрасни научници. Сви који прођу, без обзира на то где живе, биће одговарајуће финансирани. Остали ће добити отпремнину и прича је завршена! Једном речи, вољно! Сурово, али једино могуће.

Мислим да је суровије, погубније и штетније за српски народ ако нам судбину, због лажног сажаљења, и даље кроје медиокритети. Кад бисмо тако поступили, било би великих изненађења. Као што кошава у Београду прочисти ваздух, тако би таква рецензија очистила Србију од интелектуалног смога. Угледајмо се на НР Кину која је то већ урадила.