Кажу устав, мисле избори

Неколико истраживања пред референдум показивало је да од четири до 4,4 милиона гласача у Србији има позитиван однос према усвајању новог устава. Толико грађана је исказивало жељу да изађе на биралишта и гласа. Изашло их је, међутим, три и по милиона. Намеће се питање откуд ова разлика?
Мислим да је проблем у парцијалним кампањама странака у корист референдума. Такве кампање су дестимулисале један број гласача. Јер, можемо претпоставити како је кампању у прилог уставу доживљавао просечни гласач Демократске странке, ако су га на биралиште са плаката позивали Војислав Шешељ и Томислав Николић. Или, каква се мотивација за гласање стварала код некадашњих чврстих присталица социјалиста, данас подељених између СПС-а и СРС-а, када су председник Републике и премијер поручивали бирачима да нови устав означава дисконтинуитет са Милошевићевим наследством.

Процењује се да би без постигнутог страначког консензуса излазак на биралишта поводом устава био још мањи, што је вероватно тачно, јер парламентарне странке имају не тако мали број својих чврстих присталица који одговарају на позиве да изађу и гласају. Верујем, међутим, да би одзив био већи да је држава у име странака водила јединствену кампању, а не да је препусти партијама.

Кад је реч о регионалним разликама оне су видљиве једино у Војводини, где је излазност била нижа за неколико процената, и то захваљујући утицају Лиге социјалдемократа Ненада Чанка и Либерално-демократској партији Чеде Јовановића. И странке етничких заједница нису нарочито инсистирале на промоцији новог устава. Али не може се рећи да је укупна релативно слаба излазност резултат кампање странака за бојкот референдума. Да није тако, вероватно би се на суботњем митингу против устава на Тргу Републике у Београду појавило више од педесет људи.

Релативно слаб излазак бирача је и упозорење политичким елитама у Србији да се не могу понашати онако како су се у овој кампањи понашале. Мислим на то да је устав предложен без расправе, па и на поједина неосмишљена решења која су у тексту дата. Све су то бирачи занемарили, изашли је на биралишта и гласали "за".

У странкама које су позивале на гласање сад процењују колико су поправиле свој рејтинг после усвајања предложеног текста. Вероватно је ДСС у том погледу највише политички профитирао, али треба сачекати изборе, када ће се консензус истопити. Консензус је нарушаван и током последњих седам дана кампање за устав, када је било очигледно да су, имајући у виду скорашње изборе, странке у први план почеле да стављају своје интересе. Новац из буџета је добијен за кампању у прилог новом уставу, а она је послужила и за промоције странака. Али тек после референдума ће "пући тиква", што је и нормално, јер почињу припреме за изборе.

Кад је реч о ванпарламентарној опозицији, и она после овог референдума гаји наде да ће на следећим изборима бити успешнија. Јер показало се да је излазност бирача на позив парламентарних странака релативно мала. Од пет и по милиона гласача који реално у овом тренутку могу да изађу на биралишта појавило се само три и по милиона. Дакле, чак два милиона њих се дистанцирало. Ванпарламентарна опозиција може да рачуна на део тих гласача, али то у овом тренутку свакако нису симпатизери малих странака. Јер, кад смо питали грађане због чега су се изјаснили да неће да гласају за устав – само 1-1,2 одсто њих је, попут неких странака, одговорило да је реч о бојкоту. Остали су изјавили да их "политика не занима", да "не воле странке", "не воле политичаре". На основу тога се може закључити да они нису присталице малих странака које су се залагале за бојкот.

Напротив, утисак је да се шири круг аполитичних грађана, оних које политичка догађања уопште не интересује. Они су се потпуно повукли. Њих је и сада не тако мали број, а реч је о некадашњим тврдим присталицама социјалиста и радикала, али делом и присталица некадашњег ДОС-а, који полако прелазе у редове разочараних. Неки примећују да би незаинтересованих и разочараних било још више да уставни референдум није којим случајем успео. То је тачно, мада верујем да су овог пута највише "заказале" најтврђе присталице партија којима није одговарала сагласност странака попут радикала и Г17 плус. Србија је толико политички подељена да се процењује да 10-15 одсто бирачког тела није хтело да се сагласи с постигнутим страначким уставним компромисом.

Програмски директор Цесида