Нестали из 1107 насеља

Избегли Срби из Хрватске од прогона (август 1995) указују на то да Хрватска само декларативно говори о њиховом повратку, а у ствари чини све да до повратка не дође. Најбољи пример за то су станарска права. Јер, свакоме је јасно да је нерешавање станарских права у функцији етничког чишћења. Хрватска је за време рата, а посебно у "Бљеску" и "Олуји" прогнала преко пола милиона Срба, тако да су Срби остали без биолошког и интелектуалног потенцијала у Хрватској.

Само из градова у којима није било рата отерано је више од 124.000 Срба и отето 25.000 стамбених јединица. У градовима је минирано око 10.000 српских објеката. У руралним зонама уништено је више од 13.000 привредних објеката и све оно што их је пратило да се не могу и немају где вратити. Од 1.107 насеља, у којима су Срби били већина, она су или нестала или су боље објекте запосели досељени Хрвати.

Одмах по прогону Срба, у другој половини 1995, Сабор Хрватске је донео Закон о привременом преузимању и управљању одређеном имовином, а нешто касније донет је и Закон о давању у најам станова на ослобођеној територији. Осим тога, у Хрватској су у време постојања Републике Српске Крајине откупљивани станови у друштвеној својини, а станови који су били на територији РСК нису били предмет откупа, па су тако постали државна својина Републике Хрватске.

Избеглим и прогнаним Србима из Хрватске станарско право одузето је судским путем, а на основу одредбе закона која је предвиђала одузимање станарског права у случају да се стан не користи у периоду дужем од шест месеци. Није узета у обзир чињеница да су Срби насилно протерани и да није постојала никаква могућност да се у наведеном року врате. Овакви станови су након тога на основу Закона о откупу станова били откупљени од стране нових носилаца станарског права. Тако су корисници станова добили предност над власницима.

Појам станарског права код страних правних стручњака изазива доста нејасноћа. Несумњиво је да је станарско право, иако непознато у западним правним системима, у суштини имовинско право и као такво припада корпусу људских права. Овакво схватање станарског права потврђено је праксом Дома за људска права БиХ и укључено је у људска права заштићена Европском конвенцијом.

Од посебне важности за остваривање ових права је Уговор о питањима сукцесије, који је потписан у Бечу 29. јуна 2001. године од свих пет држава наследница бивше СФРЈ. Хрватски сабор је донео Одлуку о проглашењу закона о потврђивању уговора о питањима сукцесије на седници од 3. марта 2004. године. Посебно је важан Анекс Г Уговора који регулише приватну имовину и стечена права.

Али уместо да Хрватска врати одузета станарска права, она 2003. године доноси Програм за стамбено збрињавање. Тиме је јасно показала колико јој је стало до Бечког уговора и до преузетих обавеза према Споразуму о нормализацији односа са СРЈ.

На позив Српског народног већа у Загребу је од 3. до 5. јануара 2007. године боравила делегација Координације избегличких удружења Срба из Хрватске. Делегација је имала прилику да хрватског председника Стјепана Месића упозна с проблемима који годинама муче избегличку популацију и ради којих до истинског повратка и није дошло. Још једном је наведено да Програм стамбеног збрињавања не доприноси повратку него је потребно извршити реституцију одузетих станарских права или правичну надокнаду (компензацију) на исти начин како је то учињено у Босни и Херцеговини. Затражено је да се уведе откуп станова под истим условима као што су их имали остали грађани Хрватске јер је станарско право облик власничког права. Месић је показао разумевање, уз објашњење да више нема друштвеног власништва, али да се носиоци станарског права морају довести у исти положај као и остали грађани Хрватске. Нажалост, хрватски премијер Иво Санадер сматра да је проблем збрињавања српских избеглица решен "на одговарајући начин и за сва времена и да хрватска влада то питање више неће отварати". То неспорно показује да постоје "две Хрватске", мада је општа клима сада повољнија јер и у хрватским политичким круговима постепено сазрева свест о томе да је поштовање права српске мањине услов за улазак у ЕУ.

Премијер Иво Санадер појаснио је да "Срби повратници неће добити стан у власништво и да га не могу откупити, пренети наследницима, ни продати". Ради оваквог односа избегли Срби који су се пријавили за Програм стамбеног збрињавања одбијају да потпишу нови уговор не прихватајући овај модел социјалног становања који им нуди Влада Хрватске.

Избегличка удружења очекују да се и у Хрватској изврши реституција станарског права, као што је учињено у БиХ, јер стамбено збрињавање не може бити замена за станарско право. Ово је и услов за почетак сарадње у југоисточној Европи јер нерешени проблеми остаће само семе за нове сукобе, што никоме није од користи.

Председник Савеза избегличких удружења Срба из Хрватске