Симбиоза

Многи верују да је врхунац љубави када се двоје психолошки стопе у једно биће. Када две особе стално функционишу као једна личност, тада говоримо о психолошкој симбиози.

Симбиоза је нужна у односу мајке и њене бебе. Током трудноће мајка се навикава да је дете у њеном стомаку део ње. Она наставља да тако доживљава дете и после порођаја, не третирајући га више као саставни део свог организма, већ као део своје личности. И док се за неколико дана или недеља након порођаја мајка чврсто емоционално веже за новорођенче, дете то чини тек око шестог месеца.

Еволуциона психологија је показала да је чврста љубав – симбиоза мајке и младунчета – неопходна код оних животиња којима је потребно дуго време да би се развили у одрасле јединке способне за самостални живот. Принцип је да када се мајка дуготрајно везује за младунче, тада се и мужјак дуготрајно везује за женку.

Ако гледамо дететов развој, онда је циљ симбиозе да укине саму себе. Она омогућује детету да се развија у заштићеном окружењу, да се постепено оспособљава за самосталност и коначно одвајање од родитеља. Што је током свог развоја дете способније, то симбиотске везе више лабаве, дете је све аутономније све док „не залепрша крилима и напусти родитељско гнездо”.

И док су у животињском свету ствари прилично добро уређене биолошким програмима, људи често заборављају суштину симбиозе и њен циљ. Многи мисле да су добри родитељи ако инсистирају на симбиози са адолесцентним дететом или пунолетним сином или кћерком. Тако се симбиоза родитеља и детета непотребно и вештачкипродужује и постаје патолошка, спутавајући нормални развој и самосталност. Невидљиви пипци симбиозе чине да је све више оних који не желе да одрасту, било да живе са родитељима или од њих зависе на друге начине.

Патолошку симбиозу креира родитељ који „превише воли”. Он верује да је добар родитељ само ако се стално жртвује за дете, ако га непрестано штити од замишљених опасности у спољашњем свету или ако му стално угађа усрећујући га својом љубављу. Због тога су у кавезу патолошке симбиозе углавном презаштићени и размажени синови и кћерке. Док су презаштићене особе поверовале да су неспособне да се брину саме за себе и да самостално живе на овом „опасном” свету, размажене особе стално очекују да други наставе да их усрећују исто онако како то раде или су радили њихови родитељи.

И зато у представама о партнерској љубави одраслих често налазимо дечја очекивања да партнер треба да игра ону улогу у симбиози коју играју или су играли родитељи. И зато је добро у овом светлу сагледати његов однос са родитељима.