Сви на добитку

Потврђивање новог устава, као и сваки значајан политички догађај, има читав низ конкретних последица за државу и политичке актере, као што постоје и разлози који су до њега довели. Када је реч о непосредним последицама значајним за државу Србију, треба поменути најмање три. Прво, Србија је потврдом новог устава довршила процес који је отворен проглашењем независности Црне Горе. Реч је о правно-политичком конституисању Србије као самосталне и суверене државе с либерално-демократским политичким поретком.

Друго, не треба подсећати да је обавеза државе да буде уређена на либерално-демократским вредностима израз не само унутрашње потребе политичких актера и грађанства, већ и њена међународна обавеза, преузета чланством у Савету Европе и активним учешћем у европским интеграцијама. У том светлу, потврда устава на референдуму један је у низу преко потребних корака које је требало учинити на путу ка европским асоцијацијама.

Треће, у склопу евроинтеграција, потврда устава као израз дисконтинуитета с Милошевићевим временом игра колико-толико важну улогу у креирању другачијег имиџа државе у политичким и медијским круговима на Западу.

Политички посматрано, највећи добитник, након потврде устава на референдуму јесте – актуелни премијер Војислав Коштуница. Од времена кад је ступио у политику, устав је био његов кључни интелектуално-политички пројекат. После шеснаест година политичког ангажмана, Коштуница је директно и битно утицао на његово доношење. Уз то, ослањајући се на постојећу процедуру промене и нудећи политичку размену "устав за изборе", премијер је успео да политичке конкуренте, радикале и демократе, окупи око, у основи, владиног предлога. На тај начин амортизовао је опозициони притисак, а свом, иначе у јавности не нарочито популарном, кабинету, обезбедио је проверљив и видљив резултат рада. Вешто маневрисање између "екстрема" српске политике, такође је омогућило Коштуници и његовој партији да по ко зна који пут покажу убедљивост примедбе о њиховом највећем коалиционом потенцијалу.

Иако су овог пута били уз владу, ни демократе ни радикали нису могли ништа да изгубе. Напротив, и једни и други су добили извесност скорог одржавања избора. Уз то, свако је кроз уставну кампању добио прилику да протури по коју страначку поруку, а после успеха референдума и једни и други могу да кажу да су дали допринос изградњи Србије као државе и помогли преговорачком тиму који бије дипломатску битку за Косово. Остале парламентарне странке учествовале су мање у договорима и у кампањи око доношења устава. Упркос томе, и њима је јасно да је боље што је предложени текст добио подршку.

На парадоксалан начин, "бојкоташка струја", предвођена ЛДП-ом Чедомира Јовановића, није толико политички изгубила потврђивањем новог устава, колико је медијски  и политички профитирала чињеницом да је колико-толико отворено могла да изложи своје разлоге за противљење, мобилишући тиме чланство и симпатизере пред предстојеће изборно изјашњавање.

И најзад, ваља поменути кључне факторе успеха новог устава. Поред већ наведених добити за државу Србију, и појединачних користи за мање-више све актере на политичкој сцени, најзначајнији фактор успеха можда је садржан у изразито негативним последицама по политички живот у Србији које би донело непотврђивање устава на референдуму. Страх од неуспеха је и произвео наглашену медијску и теренску мобилизацију странака и лидера у последњим сатима гласања.

Да се којим случајем догодио, неуспех референдума би поткопао позиције Београда на преговорима о Косову. Уз то, он би, изнад свега, означио престанак поверења у кључне политичке вредности, институције и актере, што би политички процес учинило још неизвеснијим. Неуспех гласања представљао би упечатљив доказ политичког нихилизма исказаног кроз радикално неповерење у носиоце политичког живота у земљи – политичке странке и лидере. Такво стање избегнуто је медијско-политичком хиперактивношћу у последњем тренутку.

Но, и поред успеха референдума, остаје чињеница да се много грађана није изјаснило. Њихова политичка пасивност израз је хроничног незадовољства укупним политичко-економским околностима и социјалним амбијентом у земљи.

Ћутање скоро 45,5 одсто грађана речито говори да тежиште политичког живота мора бити окренуто ка много конструктивнијем прилазу отвореним и тешким проблемима с којима се  Србија суочава. Постојећим носиоцима политичког процеса долазећи избори су можда последња прилика за тако нешто. Потврђивање новог устава јесте, дакле, добитак за политичку елиту Србије, уз опомену да је народно поверење, премда овом приликом довољно, у исти мах и врло крхко.

Политички аналитичар