Дух Европе и Шостаковича

Дух Европе је прошао Београдом захваљујући извежбаном, рутинираном бечком оркестру невеликих димензија (6 првих, 6 других виолина) који је приказао палету различитих дела, почев од Штраусовог валцера оп. 364 ("Где цвета лимун") преко доста магловитог дела аустријског композитора средње генерације Рајнера Бишофа (1947) до вечног духа Европе у Првом концерту Л. в. Бетовена, Це дур, оп. 15 и у Моцартовој Серенади у Де дуру.
Оркестар је на изванредан начин сарађивао са пијанисткињом Наташом Вељковић која се у солистичкој деоници Бетовеновог концерта осећа "на своме", у Београду увек посебно спремна и надахнута. Крај другог става и бриозни темпо трећег потврдили су мајсторство ансамбла. Бетовенова је музика та у којој најбоље долази до изражаја квалитет пијанизма Наташе Вељковић, пре свега тушеи, квалитет тона, перласта техника.

Ипак, сала "Сава центра" прилично је неосетљива на већа узбуђења без великих, чак удвостручених симфонијских оркестара. Мало је било звука и у рафинираној Моцартовој Серенади у Де дуру К 320, иако је искусни диригент Мартин Зигхарт, диригујући прецизно, стандардно и без одступања у односу на просек у тумачењу Моцарта, снажном акцентуацијом повремено пробијао звучну баријеру.

Већ следеће вечери, удруженим снагама Музичке продукције РТС и Југоконцерта, свечано и достојанствено, обележена је стогодишњица рођења Дмитрија Шостаковича у два обимна и репрезентативна дела. Први виолински концерт у а молу оп. 77 био је прилика да поново сусретнемо победницу Међународног такмичења Музичке омладине у Београду, Јапанку Рјоко Оно (1982) коју је публика одушевљено поздравила. Рјоко Оно је са перфекцијом коју поседује, уз даровитост која је одваја од свемогућих младих виртуоза данашњице, умела да издржи дуготрајну медитацију првог става, да дубоко доживи необичну лирику лаганог става, али и да нађе меру у Шостаковичевим претеривањима до баналности у другом и четвртом, финалном ставу. Дискретна пратња Бојана Суђића и оркестра РТС имала је пуно уважавање за солисткињу.

У другом делу концерта изведена је једна од најбољих симфонија 20. века – Пета Шостаковичева оп. 47 у де молу која у своја четири става садржи често опречне карактере уметникове природе. Дубока, демонски напрегнута прва тема првог става касније се разлива до баналности, уоквирује хумореском, додирујући маршевске ритмове и завршавајући се у поплави радости и оптимизма. Аплауз Бојану Суђићу и оркестру није трајао пола сата као на премијери дела 1937. у Лењинграду, али је и наша публика присутна у великом броју осетила све вредности дела. Квалитете ансамбла најбоље смо сагледали не у најзапосленијој групи – дувача, већ у заобљенијем, хомогенијем и племенитијем звуку гудача (са значајним доприносима концертмајсторке и првог челисте). Диригент Суђић постепено сређује оркестар РТС, радећи сваки програм ударнички и високопрофесионално.