Kao договорени грех

Заједнички уџбеник историје за земље бивше Југославије тренутно јенемогућ пројекат из простог разлога што историја није, а нити може бити, предмет било каквих компромиса и договора. Историја је наука, а као и свака наука она тежи што већој егзактности и зависи од тренутног стања извора, озбиљности са којом истраживач проводи хеуристички поступак и од тога колико историчар познаје и поштује методолошке узусе науке којом се бави. Али, надасве, да ли је бар елементарно поштен да, без страсти и пристрасности, каже истину до које је дошао. Култура дијалога међу историчарима мора постојати, пачак бити и обавезна, али историографија, која настане као резултат компромиса и договора, неће издржати суд времена.

А прихватити да, зарад „помирења”, у уџбеник историје уђе и нека договорена, компромисна, исконструисана или чак наметнута „истина”, био би неопростив грех према историјској науци. У последњих двадесетак година на простору бивше Југославије историјска наука је изложена правом „терору”, често неуких и немеродавних аутора, који нас засипају сваковрсним, понекад оправданим, али чешће неоправданим ревизијама историје и под знак питања стављају и основне чињенице које су озбиљни историчари већ одавно утврдили. Када је у питању Босна и Херцеговина, ту је стање по историјску науку посебно тешко, јер у добром делу њене историографске продукције несумњиво имамо посла са политички ангажованом историографијом, поготово ако узмемо у обзир да је један њен део смишљено усмерен на формирање колективне националне свести једног народа. Та ангажована историографија је опаснија него што се обично мисли, јер настоји да читаве генерације одгоји у оковима наметнуте, исконструисане историјске свести, исполитизоване и религиозно фанатизоване, с представама о прошлости које су често у перманентном сукобу са елементарном истином, па понекад и са здравим разумом. То је управо оно што је Лисјен Февр већ одавно назвао „Организовано черупање, цинично прекрајање правих историчара које обављају ужурбани памфлетисти историографије”.

Годинама мисија Оебса у Босни и Херцеговини се бави реформом наставе историје, што је претходних година резултирало низом квалитативних помака на овом пољу, а пре свега новом генерацијом уџбеника историје за основне и средње школе, који су се појавили 2007. године и за које се може рећи да су, пре свега, методички савременији и ученицима допадљивији. Али, и поред свих позитивних искорака, понекад су у том процесу присутни и очигледни промашаји, посебно кад нестрпљиви методичари и наставници покажу амбицију да из уџбеника историје што више потисну или заобиђу историјску науку, поготово када им она засмета у својој озбиљности и строгости методолошког поступка. То највише долази до изражаја код инсистирања да се у уџбеницима историје обрађују и садржаји из периода рата 1992–1995. године, иако је сасвим јасно да озбиљна научна историографија, без квалитетних примарних историјских извора који су и даље већином недоступни историчарима, о томе не може утврдити довољан број релевантних чињеница, које би се као непобитне могле уврстити у уџбеник.

Из таквих настојања може само да проистекне нешто, као што су, на пример, додатни наставни материјали о Босни и Херцеговини у периоду 1992–1995, а које је, под насловом ,,Слике новије прошлости”, сачинила и публиковала једна група наставника из Босне и Херцеговине, под покровитељством института „Георг Екерт” у Брауншвајгу, и то с амбицијом да се користе на простору читаве БиХ. То што је тамо сабрано, не улазећи у питање „непристрасности” и „објективности” појединих радова, могло би се најједноставније окарактерисати реченицом једног француског историчара као „причање без метода о животима без историје”. Плашим се да би се и сваки заједнички уџбеник за земље бивше Југославије, ако би се неко уопште усудио да уђе у авантуру његовог писања, могао окарактерисати том реченицом, јер би несумњиво морао бити препун компромисних „истина” или „бежања” од историје, а питање је да ли би и такав био општеприхваћен.

*Универзитет у Источном Сарајеву, Филозофски факултет Пале, Катедра за историју