У ТУНЕЛУ, УСРЕД МРАКА...

Још има вести које могу да нас отрежњујуће изненаде. Таква је и вест о прокопавању тунела код Овчар Бање. Рекао би човек да ту ништа није изненађујуће у смислу импресивности, техничке сложености подухвата, чак ни цене изградње тог тунела.
Нису га прокопали испод Ламанша, нити су пробушили Караванке, нити је, да не идемо баш далеко, то ни налик тунелу који је од Подгорице направио приморски град и спасао возаче мотања волана по стрмим петровачким странама...
Није, дакле, ни по чему импресиван: дужина му је скромних 400 и нешто метара, не иде испод воде, нити је ископан на некој тибетанској висини... Обичан тунел.

Значај тог тунела је у чињеници да је то први тунел у Србији прокопан после 17 година и да је више него симболична најава да се види светло на крају тунела, да се из фазе разградње и рушења улази у период изградње и обнове.

Употреба реторике од пре 60 година има смисла. Вест о томе требало би да нас, овако занете и опијене умишљањем о сопственој величини, отрезни у прихватању баналне и лако доказиве чињенице да је Србија порушена земља, запарложена, запуштена, инфраструктурно несређена, земља неудобна за живот и скупа за пословање...

У сату кад пишем ове редове отвара се и тендерска документација око изградње ауто пута Хоргош – Пожега. Половина тог пута, од Хоргоша до Београда, гради се од када сам почео да читам новине, а то је било давно.

Многи су, посебно пред изборе, свечано отварали радове на том путу; Слободан Милошевић најмање у три наврата, а тај друм никако да буде завршен. Да сам деци узео кантицу и лопатицу за песак до сада бих га и сам завршио. На путном правцу не треба ни дрво да се посече, а камоли тунели да се пробијају.

Али, у последњих 17 година Срби су имали преча посла. Како да вам те послове опишем, а да останем у теми? Од Београда до оближњег Товарника возом се путује колико од Товарника до поприлично удаљеног Загреба. Српски део пруге је сатрвен: шине, прагови и насипи су у толико лошем стању да воз мили тим делом пруге.

Уништени су зато што је туда транспортовано тешко наоружање, најмање два пута – у одласку и, оно што је преостало, у повратку с фронта код Вуковара.

Радови на заокруживању државе упропастили су државу и сад као велика и значајна вест изгледа и то прокопавање једног сасвим обичног тунела. Небески народи не баве се земаљским пословима. Подземних радова је било, али не у грађевинском смислу.

Свечаност је требало да увелича, судећи по речима Веље Илића, министра за капиталне инвестиције, Војислав Коштуница, српски премијер.

Коштуница је био, рече Илић, спречен државним обавезама, а министар Илић се нада да ће Коштуница, као премијер, у априлу свечано пустити у саобраћај тај тунел, јер Илић верује да ће Коштуница и тада бити премијер.

Мислим да је неко у Коштуничином кабинету направио грешку у одређивању премијерових приоритета. Ја бих се да сам, не дај Боже, премијер, сликао испред тунела по цену да се преговори о датуму и редоследу одржавања избора одложе и за после Митровдана. 

Симболички гледано, прокопавање тунела, први пут после 17 година, показује да су Срби способни да зароне у мрак и изађу на светло тамо где су и планирали. А тога није било ни у градитељству, а још мање је тога било у – политици.

Главни уредник недељника "Време"