Већ виђени компромис

По кључним елементима уставотворне процедуре, Устав од 2006. донет je по истом уставотворном моделу по коме и Устав од 1888. године. Елементи тог модела били су: 1) косовска мотивација, 2) страначки компромис, 3) способност за страначко посредовање, 4) усвајање устава "од корице до корице", 5) идеја водиља да се добар устав може донети за кратко време и 6) идеал "најлибералнијег и најдемократскијег" устава. Устав од 1888. је већ "на самоме рођају" добио епитет "најслободоумнијег устава у Европи".

Поступак доношења новог устава, краљ Милан Обреновић је покренуо 14. октобра 1888, тако што је својом прокламацијом расписао изборе за уставотворну, Велику народну скупштину. Краљева Прокламација била је посвећена петстотој годишњици косовског боја. Краљ је ту годишњицу узео као опомену за стишавање страначких страсти и разлог за доношење устава. Полазећи од тога да "народи и не треба олако да мењају устав који сами себи дају", краљ је у Прокламацији наводио да петстота годишњица, "од како је на Косовском пољу пропала стара српска држава", представља "јединствену, торжанствену и величанствену прилику" за доношење устава.

Краљ Милан је Прокламацију завршио овако: "Срби, дајте да за 1889-ту великом историјском догађају од 1389-те године, сложном радњом између престола и народа створимо новим уставом земаљским најдостојнији споменик". Другим речима, краљ је стављао свима на знање да нови Устав неће бити резултат страначког надгласавања, него компромиса.

Уставотворни посао започет је 15. октобра 1888, кад је именован један одбор који је имао да састави нацрт устава. У њега су ушли прваци све три странке и виђенији ванстраначки људи. Шефови странака, Јован Ристић (либерал), Милутин Гарашанин (напредњак) и Сава Грујић (радикалски првак, док је Пашић био у избеглиштву), именовани су за потпредседнике; место председника, који ће страначке прваке наводити на компромис, краљ Милан је задржао за себе. Уставотворни одбор, са више од осамдесет чланова, био је сувише гломазно тело за израду уставног нацрта. Због тога је од његових чланова изабран ужи одбор од дванаест чланова: поред потпредседника, у њега су ушла још по три члана из сваке странке.

Ужи уставотворни одбор, на основу страначког консензуса, за месец дана је израдио Предлог устава који је 24. новембра 1888. дат на разматрање Великом уставотворном одбору. Овај одбор је "брижљиво претресао Нацрт устава, али није могао много измена и допуна учинити". Његове измене "биле су махом ситније, а ни једна битна".

Као носилац уставотворног подухвата, још на почетку рада ужег одбора, краљ је изнео своју замисао да Велика народна скупштина има да прихвати у целини предлог устава уставотворног одбора, пошто је у њему окупљено "све најбоље и најодличније што једна странка може да да". Свестан да мора да попушта Народној радикалној странци, као најбројнијој, краљ Милан је од свих тражио да буду међусобно увиђавни. У уставотворном одбору, он се није држао као политичар који жели да протури неке своје идеје, него као посредник коме је најважније да се странке око њега сложе. Знао је да израчуна средњу линију и на њу доведе страначке прваке.

На крају рада уставотворног одбора, 9. децембра, краљ Милан је одржао врло дуг говор тражећи од присутних да се изјасне у прилог сачињеног уставног предлога. "Дакле – поручио је краљ – знајте да Велика народна скупштина или ће примити овај устав овакав какав је од корице до корице, или га неће примити..."

Устав је донела Велика народна скупштина. (За њу се бирало 628 посланика, али је ушло 593 посланика, који су имали уредна пуномоћја.) Велика народна скупштина била је једно пасивно гласачко тело, које је само потврдило уставни пројект. Она није ни цео један дан расправљала о понуђеном тексту. Седница од 21. децембра, на којој је Устав усвојен (са 498 гласова) личила је на позориште, "где су сви глумци добили улоге и добро их научили".

Устав од 1888. често је узиман за пример како се брзо може донети добар устав.

Што се Устава од 2006. тиче, у његовој преамбули је садржана косовска мотивација. Референдум од 28. и 29. октобра имао је улогу Велике народне скупштине (децембар 1888), која се може сматрати заменом за референдум. Улогу ужег уставотворног одбора, у септембру и октобру 2006, имали су састанци представника парламентарних странака. Улогу великог уставотворног одбора имала је седница Народне скупштине (од 30. септембра 2006) на којој је импозантном већином од 242 посланика (од укупно 250) усвојен предлог Устава. Јединствени страначки посредник био је др Војислав Коштуница, са ореолом доброг уставног правника. Ипак, основни елеменат предреферендумске кампање било је одржавање атмосфере свеопште сагласности, као у случају устава од 1888.

Да ли је један правноисторијски модел био предмет инспирације, неки облик поновљене историје или нешто друго, показаће време. Једно је, међутим, евидентно: предреферендумске приче – и стручних и нестручних – о томе да је Устав од 2006. плод још, у српској историји, невиђеног компромиса и слоге – нису биле сасвим тачне. Ипак, и оне су испуниле своју сврху – у оквирима уставотворног модела од 1888.

Шеф Катедре за правну историју на Правном факултет у Крагујевцу