У свему брзамо

У Србији се брзо живи. Рано се почиње и рано завршава. Срби су млад, али кратковек народ. Кућом и породицом управља домаћин с непуних 19, његова жена и домаћица има једва 16 година. Просечни људски век је најнижи у Европи, не износи ни 30 година. Велика је смртност новорођене и мале деце. Шесту годину дочека тек свако друго. Но, умире се и у најбољем добу, и стари пре времена – закључио је на основу демографских својих истраживања за период 1880-1900. др Милан Јовановић Батут.

За првих 66 година државног живота (1834-1900), вели он, Србија је по броју становника постала четири пута већа, али та превласт рађања над умирањима не би смела да нас завара. Обилно рађање уз обилно умирање је расипништво, а не напредак. У Србији је највећи број склопљених бракова, отуд толико деце, али бракови не трају дуго. Србин га завршава у 42. а Српкиња у 41. години живота, не због развода, него због умирања.

Неуки то брзање већ убрајају у сјајне националне особине: врела крв, јужњачки темперамент, необична нека решивост, одлучност, енергија, ванредни полет... Иако оно проистиче из размере становништва у непродуктивном и продуктивном добу; у Србији је она 1:1, што значи неповољна. Много је нејачи и млађарије. Води то Неаниократији, хегемонији младежи, на коју наука нерадо гледа, исто као и на доминантан положај престарелих Геронтократију. 

Млад човек често и не доврши стручну спрему, него се онако неискусан и недовршен почне отимати и полутанским самопоуздањем грабити за положај. У томе се нарочито одликују прометници (данас бизнисмени), "јавни радници" (наводнице су Батутове), уметници и књижевници. Искачу фаланге подузетних нараштаја, често сумњиве стручне спреме, без искуства и сталожености; и потискују – кад обазриво, кад безобзирно – већ опробане представнике својих струка. Даровитија наша омладина не поштује природни дар, него ту своју драгоцену особину, још неизрађену, износи на тржиште. И у књижевности и у уметности влада код нас нека страсна јагма за јефтиним признањем и славом. Иако смо мали народ у нас је несразмерно много "књижевника" и "уметника". Па и у науци у којој се трајни успеси постижу савесним, озбиљним, истрајним радом, иста слика. Дарвин је Порекло врста објавио у својој 50. години, Порекло човека у 62. Галтон је са својим радовима о законима наследства и начелима еугенике почео тек у 40., а Пастеру је било 63 године када је довршио истраживања о беснилу и утврдио начин превентивног цепљења. Ако те податке упоредимо са статистиком о просечном добу живота у коме су наши научници дошли до своје репутације, кад су својим делима постигли највеће успехе, а кад су се опет с науком делимице или потпуно растали, доћи ћемо до уверења да ми и у науци брзамо. Рано почињемо, за кратко време успевамо, рано завршавамо. А где се без муке и напора дође до циља – до јефтина успеха и признања – нестаје првобитног оног моћног подстицаја да се свака тешкоћа успешно свлада. Такав трудбеник, ако нема других мотива за научни рад, ласно долази до уверења да се и од самог реномеа у науци може добро пролазити.

И наш пословни свет – квалификовани радници, занатлије, трговци, предузимачи, индустријалци – ретко кад показује сталоженост и истрајност. Зато ми у конкуренцији са странцима и на својој рођеној груди рђаво пролазимо. Ма који странац у Србији ласно нађе пута и начина да се одомаћи и учврсти. Не само да се лично на површини одржи, него да смишљеним, истрајним радом од свог подмлатка створи – династију. А у нас тога нема. Редак је случај да син прихвати већ разрађено предузеће свога оца. Код нас се ни материјалне тековине, ни породичне традиције дуго не држе.

Хегемонију младежи, Неаниократију, заменила је у Србији, 100 година касније, Геронтократија. А некадашња изгледна она демографска слика обрнула се наопачке. Претежу умирања над рађањима, брак се одавно расклимао, деца су реткост. Продужена је просечна дужина људског века, но, остало je брзо живети. Обноћ створити тековину, име, углед. Гинути. Ако си млад... Или живети "вечно", ако су те позне године стигле, остати реномиран, без много труда. Лоша навика, младалачка, код оронулих. Но, грабити се и јагмити безобзирце.