О безопасној крезубости

„Сељаче, тежаче, тужни мој брате. Разболиш се и домах мислиш: неко те је уврачао, угатао, на нешто си нагазио, неко те је урекао… Те одмах летиш бајалицама, врачарама, видарицама и хоџама, те своју лаковерност кадшто животом платиш.” И, тек када би надрилекарство показало сву своју немоћ, невољник би касно, прекасно слао по – лекара. Написао је у својим „Надрилекарима” (1923) др Милан Јовановић – Батут. У својој књизи „Нега зуба” (1923) др Атанасије Пуљо вели да ће зубобољни свакога врага покушати, почев од лекова из своје кућне потом оних из праве апотеке, да би тек напослетку измучен боловима отишао зубном лекару.

Ова наопака традиција одлагања и тражења лека тамо где га нема, донедавно се, можда, дала правдати малим бројем лекара. Данас тог оправдања више нема. Осим тога, традиција је облик навике, па се поставља питање, како је већ поменута лоша навика успела да опстане и до данашњег дана, а гдегде и да ојача?

Опстала је захваљујући трапавим законима, слабој организацији здравствене службе, непознавању свих метода здравствене пропаганде.

Зна се, на пример, да је најбољи начин чувања зуба редован одлазак зубном лекару. Таква навика ствара се још од друге године живота. Тада су већ присутни сви млечни зуби, али још сасвим здрави. Зубнолекарске интервенције у нормалном смислу речи тог првог пута неће ни бити, али ће зубни лекар „одглумити” да их обавља. Направиће се мала „позоришна представа” која ће, уз смех и шалу, свако дете доживотно ослободити страха не само од зубног лекара већ и од свих белих мантила.

Али, авај! Који то зубни лекар у Србији данас може да „губи време” због једне такве „услугице” која се и не наплаћује, а при том зна да у чекаоници има гомилу „хитних” од којих ће имати материјалну корист!? Корист од оних код којих је малочас поменута процедура – изостала.

У швајцарским основним школама постоји овакав рачунски задатак: покварио ми се зуб, и на време сам отишао зубном лекару, који ми је наплатио толико и толико; следи цифра. Нисам отишао зубном лекару тада него касније, лекар ми је оправио зуб и наплатио толико и толико; следи цифра, нешто већа. Питање гласи: колико сам уштедео што сам зубном лекару отишао на време? Потом се добијена разлика помножи са десет да би се показало колико износи уштеда током једне деценије. Свака услуга кошта, али и свако закашњење.

У складу с претходним, с одиста енормном сумом новца која настаје на тај начин, у неким државама постоји закон којим се кажњава сваки онај који није отишао на редовну контролу зубном лекару (једном у шест месеци), тако што каса осигурања одбија да убудуће плаћа трошкове лечења његових зуба.

А у Србији тога нема. Разумљиво је, отуда, што се зубобоља још не сматра личном срамотом, још мање крезавост. У такозваним срећним временима у нас све беше за бадава, па и зубно лекарство. Могао си ићи на редовне контроле, а и ниси. Могао си да мало попричекаш, да се, као, охрабриш, па да ти за банбадава почупају све оно што је за вађење, оправе све што је за оправку, и још да добијеш протетички рад.

Данас још не схватамо да су то године које су појели скакавци. Да је пропуштено да се, још тада, раскрсти са штетним навикама, и наопаком традицијом чекања, оклевања, мудровања; да су изостали паметни, подстицајни закони, али и здравствено васпитање „од колевке”, неосетно. Стога ни данас ништа ваљано не чинимо у том правцу, осим што закидамо једно по једно право осигураника на какву-такву до тада бесплатну услугу, јадикујући – криво је сиромаштво, а нарочито „наш народ” и наопаки његов менталитет!? Неће бити. „Не постоји лоша трава, већ само лоши баштовани”. (Виктор Иго). Крезавост јесте по живот безопасна, али као на длану показује како нередовне контроле воде у болест и у наказност.

*Професор универзитета у пензији, почасни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва