Кампања за спотицање

Чињеница да је на подручју Војводине нови устав Србије добио референдумску подршку нешто мањег процента укупног бирачког тела (око 44 одсто гласача) у односу на републички просек (52), а поготово у односу на централну Србију (55 процената), отворила је простор за многе спекулације о њеним узроцима. И мада би површна анализа одзива по војвођанским општинама одговор нашла у ниској излазности у општинама са бројним националним мањинама (у севернобачком округу изашло је 34 одсто,  у севернобанатском око 35, западнобачком округу 48), овакав закључак би био добрим делом погрешан и једностран. Наиме, и у оним деловима у којима су мањинске заједнице мање бројне (нпр. јужнобачки округ – 49 одсто) излазност је такође била испод републичког просека.

Томе  су допринели многобројни, рекли бисмо, општи и посебни узроци. Од општих, присутних на простору целе републике, па и у Војводини, доминантни су они који се тичу недовољног разумевања значаја устава. Ту је и бледуњава прореферендумска кампања, неуверљивост страначке слоге и амбивалентност порука појединих чланица "демократског блока" које су својим агитовањем за успех референдума више одбијале него привлачиле своје симпатизере. С друге стране, велики медијски простор дат је антиреферендумској кампањи која је у Војводини нашла плодно тло. Преамбула устава о Косову и Метохији очигледно је послужила антиреферендумским агитаторима да заплаше мањине на северу Србије како ће усвајањем устава оне поново бити увучене, мимо своје воље, у "косовске проблеме које се њих нимало не тичу". Од осталих посебних узрока, доминантно је било питање аутономије Војводине које је додатно поларизовало тамошње гласаче.

Војводина је, наиме, простор на коме су страначке деобе и поларизације на два доминантна табора много дубље и страственије него у осталим деловима Републике. Тзв. две Србије, у које, поред оне прве, национално-народњачке, и друге, грађанске, спадају и националне мањине са сопственим интересима и стратегијама, жестоко су супротстављене по питању аутономије северне покрајине. Позивање главних странака "обе Србије" да подрже референдум о уставу, у дугогодишњој атмосфери обостраног "оцрњивања", за последицу је имало не само привлачење, већ и одбијање једног дела сопствених гласача, којима никако није било јасно како сада могу да учествују у заједничком уставном подухвату са својим "заклетим супарницима". Ту је, наравно, било и антиреферендумско тврдо аутономашко језгро са својих 4-6 одсто гласача – присталица на нивоу Покрајине, које заправо не тежи остварењу аутономије већ парадржавним атрибутима Војводине, а којима је све сем тога мало и недовољно. Они су, осим што су од гласања одвратили део националних мањина (с причама типа "зашто Војводини само седам одсто од републичког буџета, кад се у њега са овог простора доприноси са 30 процената"), успели да збуне  и један део благих "економски аутономистичких" гласача, који су по свим другим питањима сем економског, мање-више централистички настројени.

Уставна "даривања" Војводини, од таксативно набројаних изворних надлежности до вишеструко увећаног покрајинског буџета, иако премала за псеудодржавне амбиције тврдих аутономаша, имају и своје наличје. Код "тврдих" супарника аутономаша, а таквих је неколико пута више од присталица Чанка и Чедомира Јовановића, јачање војвођанске аутономије такође је навело, из потпуно других разлога, један део гласача на бојкот референдума. Они су, наиме, сматрали  да је овај устав делимично повратак на стање из 1974. године, које ће не само економски оснажити аутономаше да финансирају своје парадржавне пројекте, већ и легализовати њихове фарсичне симболе, попут грба и заставе који су били све до сада противуставни. Између ова два екстрема политичке поларизације, нови устав је зато и подржао нешто мањи број укупних гласача, отварајући питање: у ком ће се правцу по усвајању устава кретати политика у Војводини?