Фудбал „одувао“ диплому професора математике

Горњи Милановац – Када се Бетолигар Мисдонгар, Бертиј Јанкимађи и њихова кћеркица Алегрес шетају градом, Милановчанима се отима полугласно дивљење: „Како су лепи!“ Вршњаци црнопуте девојчице не могу да одоле да јој не приђу, па и да је пољубе.

Љубитељи фудбала већ погађају да је реч о високом (187 см) двадесетпетогодишњаку Мисдонгару, шпиц-играчу Металца, момку из Нџамене, главног града сахарске Републике Чад, чији је најплаћенији спортиста (21.500 долара годишње) по изворима најпознатијег америчког ТВ-канала ЕСПН. Посетили смо га у изнајмљеном стану, у Таковској улици. Био се вратио са тренинга, па се породица нашла за ручком.

– У Металац сам дошао пре две године. Претходно сам провео седам месеци у подгоричкој Будућности и годину и по у Црвеној звезди. А пре тога сам две године играо за један клуб у Камеруну. У Милановцу ми је веома лепо, како у клубу тако и у граду. Са многима се већ познајемо и баш се пријатељски односе – говори нам Мисдонгар, веровали или не, на српском језику.

Лепа страна спортиста интернационалаца је и та што, селећи се из земље у земљу, науче по неколико језика. Овом фудбалеру и његовој супрузи Бертиј, иако припадају суданским Црнцима, матерњи је арапски, будући да у Чаду преовлађује арапско становништво. А како је Чад, до 1960. године, био француска колонија, обоје говоре и француски језик. Говоре и енглески, а ево са обоје смо се, уз покоју француску фразу, лепо споразумевали на српском језику.

Кад смо желели да сазнамо више о Мисдонгаровим приликама у завичају, у разговор се укључила и мадам Јанкимађи, верујући да ће нам боље објаснити него њен не баш говорљиви муж:

– После средње школе, уписао се на факултет с намером да студира математику и физику, да буде професор. Али, фудбал који игра од малена га је удаљио од школе. Са 20 година је постао професионалац, настале су сеобе и од школе није остало ништа. Не жали много за тим, јер се од фудбала може солидно да живи, а мој муж је постао стандардни репрезентативац наше земље. Иначе, у Чаду има брата и три сестре, али брат му не игра фудбал, он се определио за школу.

За све време разговора, двоипогодишња Алегрес, чаврљањем и превртањем на поду преко главе, хоће да скрене пажњу на себе. Она говори, за сада, само један језик – српски.

– Нашој кћеркици ће матерњи, уместо арапског, бити српски, иако тај језик понајмање знам. За то је пресудан дечији вртић „Сунце“ у који Алегрес свакодневно одводимо, некада ја а некада муж. И деца и васпитачице су је одлично прихватили и у том дечјем жагору добро напредује у језику који се око ње говори. Тако смо и ми, хтели не хтели, почели свакодневно да употребљавамо српски језик. Још се не трудимо да је учимо, рецимо, француски. Има времена, научиће и то – каже мама Бертиј Јанкимађи.

Металчев центарфор из Чада је сигуран да ће се његов клуб и наредне сезоне такмичити у лигашком друштву најбољих. А да ли ће тада и он играти, није сигуран.

– Уговор ми истиче у јулу. Волео бих да останем овде, али не зависи само од мене. Мораднем ли да одем, понећу само најлепше успомене. У сваком случају, Металцу желим успех и да што пре добије властити стадион у Горњем Милановцу. Јер, да га је имао, данас би био знатно даљи од дна, а ближи врху табеле. Јер, играјући у Крагујевцу као домаћин, он је увек, у ствари, био гост, никада није био у прилици да се користи предностима домаћег терена и своје публике – добро уочава наш саговорник.

До пре два месеца, Мисдонгар, Бертиј и Алегрес су били једини тамнопути становници града под Рудником. У фебруару је Металац довео још једног Африканца: у стану нашег саговорника упознали смо Абела Хамонда из Гане, ново појачање за нападачки ред тима.

Бошко Ломовић