Тражи се партнер

Сада кад је нови устав усвојен, постаје јасније под којим условима се могу одржати превремени избори у Србији. Одговор на ово питање зависи од два сепаратна чиниоца. Један је одлука Демократске странке Србије у погледу тога с ким ће правити наредну владу. Други је решење статуса Косова.

Размотримо најпре први чинилац. ДСС је једини сигурни кандидат у наредној влади, јер има највећи коалициони потенцијал. Томе је у великој мери допринео и тек усвојени Устав Србије који је ДСС-у отворио већи маневарски простор од оног који је ова странка имала пре него што је устав усвојен. Устав је, у садржајном смислу, обавезао странке које су га подржале да прихвате дијаметрално супротне политичке платформе. Простора има за једну реформску политику какву су водиле постмилошевићевске владе од 2000. године, али и за једну конзервативну и популистичку политику какву је Влада Србије водила док је била под Милошевићем. ДСС сада има позицију "средњег играча" који може да се шета од једне до друге стране, спуштајући тако у наредној влади цену коалиционим партнерима и дижући сопствену.

Пређимо сада на други фактор – одлука о финалном статусу Косова. Време када ће бити саопштено решење косовског статуса има пресудан утицај на време заказивања избора и одлуку ДСС о томе с киме ће ићи у коалицију. Јер, са једне стране, одлука ДСС о коалиционом партнеру свакако ће зависити од тога ко ће у наредној влади тражити мање. Али, са друге стране, услов да би таква стратегија ДСС била могућа, зависи од тога када ће бити саопштено решења статуса Косова.

Претпоставимо да је саопштено решење статуса Косова у суштини неприхватљиво за Србију. То решење може да радикализује јавно мњење и створи ужарену политичку атмосферу у којој добро пролази јака националистичка реторика и странке које почивају на политици пријатељ-непријатељ. Ако ДСС жели коалицију са радикалима, наредни избори би требало да се одрже што касније. Радикали то знају. Зато и траже парламентарне изборе (без председничких) у марту 2007. године. Извесније је да ће решење за статус Косова бити саопштено тада, пре него до краја 2006. године. Одржавање избора у атмосфери у којој доминира питање Косова, свакако би ишло наруку СРС и ДСС који би, с обзиром на то да се добро разумеју у проблематику косовског питања, и с обзиром на то да имају највише кредибилитета да се баве Косовом, добили највише гласова. Избори би тада гурнули ДСС и СРС једно другом у загрљај.

За разлику од тога, ако ДСС буде проценио да му се коалиција са ДС исплати више, он такође мора и да се побрине за то да се у том случају избори одрже пре него што Ахтисари саопшти решење за статус Косова. Тада би Косово било само једна од доминантних тема на изборима, а уз њу би се још највише расправљало о европској будућности Србије. Ту демократи имају убедљивије аргументе и већи кредибилитет од радикала. Зато и траже председничке и парламентарне изборе што пре.

Влада коју би чинили ДСС и ДС имала би другачији приступ решењу косовског проблема. С обзиром на то да би решење било саопштено након избора, нова влада би била на сувом (јер се питање избора више не би постављало у наредне три-четири године), те би тако поводом одлуке о статусу Косова могла да уради исто што је урадила када је проглашено осамостаљење Црне Горе – да га прихвати. Нови устав томе неће бити препрека, јер једна од његових карактеристика је двосмислен статус Косова који отвара простор за опречна тумачења. Наиме, са једне стране, у уставу се експлицитно каже да је Косово део Србије и да унутар Србије има суштинску аутономију. Ипак, када се пажљивије прочита текст, види се да он не познаје суштински концепт аутономије за покрајине.

Како видимо, позиције ДС и СРС у вези са новим изборима се знају. Једино се још не изјашњава ДСС. Разлог је, међутим, познат: та странка још увек није одлучила с ким би у коалицију. Чини се да је за сада та странка ближа ДС-у, али да жели да додатно поткопа њену преговарачку позицију тако што ће раздвојити парламентарне и председничке изборе и тако умањити шансе ДС-у да резултат на парламентарним изборима ојача добрим резултатом Бориса Тадића на председничким изборима. Борис Тадић, разуме се, може да поднесе оставку како би изазвао превремене председничке изборе, однео победу и тиме постигао ефекат на парламентарне изборе. Ко прихвати да добар председнички резултат даје ветар у леђа резултату на парламентарним изборима, тај може лако да увиди како се тај ефекат још боље постиже када се парламентарни избори одрже након председничких. (ДОС је, на пример, у децембру 2000. год. остварио бољи резултат него у септембру 2000, иако председничких избора у децембру није било. Разлог за добар успех ДОС у децембру је победа Војислава Коштунице у септембру.) У сваком случају, да би ДСС донела одлуку што пре, можда би било крајње време да потенцијални коалициони партнери почну да постављају своје услове да би ДСС могла да се одлучи.